Aleksandar Milojević: Danas neko da bude vrhunski umetnik, a da nije vrhunski obrazovan, to ne postoji

  

Foto: Jasenka Grujin

U prijatnom ambijentu Umetničke galerije RIMA, jednog tihog nedeljnog jutra, sedeli smo Aleksandar Milojević i ja, i uživali u blagodetima Miholjskog leta. Gospodin Aleksandar bio je dovoljno ljubazan da mi skuva kafu, a potom je, više nego raspoložen za priču, stao da mi pripoveda o tome kako je došlo do otvaranja izložbe Milana Blanuše, „Čovek po Blanuši“, u oktobru 2025. godine.

 

Odakle potiče ideja za osnivanjem Umetničke galerije RIMA? Koja je ideja vodilja Galerije?

 

Dosta sam rano počeo da se interesujem za umetnost. Prvo sam čitao teoretske tekstove, koji definišu umetnost, a potom i one o pojedinim slikarima, prema čijim sam delima pokazivao afinitet. To se sve dešavalo još u srednjoj školi. Onda sam poželeo nešto od toga i da imam. I tako je krenulo. Šta sam mogao da priuštim, to sam kupovao.

Sve potiče iz porodice. U našoj je godinama negovana umetnost. Moj otac je bio zainteresovan za istoriju, numizmatiku, ordenje i tako dalje. Odrastajući u tom ambijentu, vrlo rano sam počeo da kupujem umetnička dela i pravim malu kolekciju slika. Tako sam već u ranoj mladosti imao neke autore koji su ostavili trag u našoj kulturi. Korak po korak, u jednom su se trenutku stvorili uslovi da kolekcija preraste u galeriju.

Čitajući još u ranoj mladosti o najpoznatijim evropskim galerijama, stvorio sam sliku kako bi to možda moglo da izgleda kod nas. Još 2008. godine smo otvorili Galeriju RIMA u Kragujevcu. Već sam u tom trenutku bio u toj priči više od 10, možda skoro 15 godina, i slobodan sam da kažem da je naša Galerija na neki način pionirski poduhvat.

Postojale su privatne galerije i pre nas dugi niz godina, ali načinom na koji mi radimo i poslujemo, mislim da smo doneli nešto novo: nov pristup, način prezentovanja i predstavljanja umetnika ili nekog umetničkog perioda ili oblasti. Baš zbog takvog delovanja, skrenuli smo pažnju na sebe. Bilo je interesantno i to što je Galerija RIMA prvo otvorena u Kragujevcu. Krenuli smo sa izložbama i stekli izvesni renome u kulturno-umetničkim krugovima. Na taj smo način mnogo publike privukli da dođu u Kragujevac.

 

Foto: Jasenka Grujin

Na koje ste se svetske galerije ugledali?

 

To je jedna mala galerija, Zlotovski[1] u Parizu, koja i dan-danas postoji. Otvorena je 1998. godine i njen je osnivač još uvek živ, ima, mislim, 90. godina, ali su sinovi preuzeli posao. Potom je to galerija Lansberg[2], isto u Parizu, koja je jedna od prvih zastupala Sulaža,[3] još pedesetih godina 20. veka, kada nije bio ovo što je danas, jedan od najomiljenijih francuskih slikara. U Sulažovom muzeju, otvorenom u rodnom mu gradu Rodezu,[4] možete da vidite njegova kapitalna dela. Mnogi bi muzeji poželeli da imaju tako nešto…

I to je zapravo poenta, da vi nekog mlađeg umetnika, ili umetnika srednje generacije, tu negde između 35-40 godina, pa možda i ranije, prepoznate kao nešto dobro, kvalitetno, i krenete sa njim da sarađujete. To je čist primer galerije Lansberg.

Ima potom, Galerija Sena 55[5] koja se bavi modernom i savremenom umetnošću. To nisu zvučne galerije, grande, kao što je recimo Tadeuš Ropac[6], ali to su galerije u kojima možete da vidite dela izložena kao u nekom muzeju, možda čak i kvalitetnije radove nego u muzejima.

 

Imate prilično ozbiljnu izdavačku delatnost. Recite mi nešto više o tome.

 

U ova naša dva prostora, ovde u Beogradu i Kragujevcu[7], do sada smo otvorili preko 100 izložbi. Svaka izložba ima katalog. Ni jednu nismo otvorili, a da na otvaranju nije bilo kataloga.

Vidim danas praksu da se katalozi objavljuju par meseci nakon što je izložba završena, dok mnoge izložbe ostanu bez kataloga. Nekako mislim, pošto vidite izložbu, neko je pamti nedelju dana, neko mesec, godinu dana, neko je odmah zaboravi, ali nešto što ostaje zauvek, to je katalog.

U njemu možete da vidite i pročitate šta je bilo na izložbi, koji su sve radovi bili izloženi. To je od početka bio naš koncept, a onda smo u jednom trenutku poželeli da odemo korak dalje i krenemo sa objavljivanjem monografija o umetnicima čiji se dobar fond radova nalazi u našoj kolekciji, i s kojima lepo sarađujemo. Tako smo do sada, mislim, objavili nekih 13-14 monografija.

Sad baš radimo na Milanu Blanuši i mislim da će tokom naredne godine izaći monografija njemu posvećena. Mislim, to je taj neki sled. Ne možete imati galeriju i samo držati, izlagati slike, prodavati ih i tako dalje. Mora da se investira i na ovaj način. Bez toga, mislim da galerija hramlje, da to nije to.

Imamo veliki broj umetnika koji, nažalost, više nisu na sceni, a nikakvu publikaciju nemaju, mislim na monografiju. Danas u svetu imate umetnike koji su maltene tek zakoračili u umetnost, a već imaju katalog od 80 do 100-150 strana, s ozbiljnim tekstovima, koji nagoveštavaju kojim putem će se dalje kretati i šta možemo od njih da očekujemo.

U našoj se zemlji situacija malo promenila, ali i dalje imate umetnike koji tek u svojim šezdesetim ili sedamdesetim godinama dobijaju ozbiljnije kataloge, što mislim da nije dobro, pogotovo za njihovu ličnu prezentaciju.

 

Foto: Jasenka Grujin

Dok sam listala vaše kataloge i monografije, primetila sam da su svi umetnici prilično snažnog izraza, baš kao Milan Blanuša, nekako na njegovom tragu. Da li je to pitanje vašeg ukusa?

 

To je moj ukus, da, nešto što sam krenuo da prikupljam, što imam u svojoj kolekciji, pa se onda to samo nastavilo. U kolekciji imam starije umetnike koji su već ostavili značajan trag u našoj novijoj umetnosti, a od novijih autora, prikupljam one za koje osećam da će imati dobar put i da će se i dalje razvijati.

I ono što je najnovije, imamo nekoliko autora kojima smo priredili izložbe, a koji su baš mladi, imaju manje od 30 ili oko 30 godina. To je opet neki moj osećaj da su to dobri umetnici i da su na dobrom putu da postanu veliki. Kad se pogleda, jeste u pitanju moj afinitet i ono što mislim da je dobro, i mislim da nismo pravili velike greše.

 

Ne, mislim da niste.

 

Možda smo na nekih od ovih 100 izložbi negde i pogrešili, ali generalno nisam od onih koji iz nekih razloga želi da pravi kompromise. Već smo prisutni, profilisani, imamo neki ugled i veliki je pritisak na nas da pravimo izložbe, da zastupamo umetnike i tako dalje. Mislim, to je normalno i očekivano, ali mislim da smo moj tim kustosa i ja dosta strogi u odabiru i da ne pravimo greške.

 

To je lepo čuti.

 

Nekad mi je žao kad nekog odbijemo, ali znate, tu ili radite kako treba ili propadate.

 

S obzirom da ste 2008. godine otvorili Galeriju, smeši vam se proslava 20 godina rada i postojanja. Je l’ imate sad već neki plan, da li ste razmišljali u tom pravcu?

 

Imam neke ideje. Sigurno ćemo godišnjicu obeležiti na neki način, možda ćemo te godine napraviti nekoliko izložbi iz našeg fonda, možda ćemo imati neka gostovanja, možda ćemo opet imati neku publikaciju, sve je otvoreno. Nije da se ne pripremamo, ali još uvek nemamo nešto s čime možemo da izađemo u javnost i tvrdimo da će tako biti, ali sigurno je da će ta godina biti obeležena.

 

Foto: Jasenka Grujin

Sad bih, ako nemate ništa protiv, prešla na priču o Milanu Blanuši. Prvenstveno me zanima kako ste se upoznali, jer znam da ste bili prijatelji i prisni saradnici.

 

I pre nego što sam upoznao Blanušu, i pre nego što sam otvorio Galeriju, pratio sam njegov rad, posećivao njegove izložbe. Uvek sam osećao afinitet i želju ka Blanušinom delu, i čak i pre nego što smo se upoznali, imao sam mali broj njegovih radova.

Upoznali smo se u Vršcu, preko familije koju sam posećivao u tom gradu i nekih ljudi iz sveta umetnosti, u koji je Blanuša počeo da dolazi. Tako smo krenuli i vrlo brzo smo se pročitali.

Ja sam znao ko je on, jedan od najznačajnijih savremenih umetnika i, eto, našli smo se, približili smo se. Prvo smo dosta pričali. On je bio jako likovno obrazovan, mnogo je dobro poznavao umetnost, kako domaću, tako i svetsku, što je i očekivano, bio je profesor na akademiji. S njim je bilo lepo diskutovati o umetnosti.

Relativno brzo smo se dogovorili da ima izložbu kod nas. Prva je bila otvorena u Kragujevcu 2014. godine, u pitanju su bile skulpture[8]. Zapravo, od početka naše saradnje, ova naša je četvrta izložba po redu.[9]

Viđali smo se u Beogradu, nekad jednom, nekad dva puta nedeljno, nekad se ne bismo videli po 15-20 dana, ali nikad nije prošlo duže a da se nismo videli. Voleli smo da sednemo, pogotovo kada je bilo lepo vreme, u Mažestik, a u novije vreme, u Snežanu.

Bio je specifičan. Ono što uvek ističem, bio je jedan od retkih ljudi koji je znao i da ćuti.

 

Možda je najviše i ćutao, ako smem da primetim…

 

Iz te ćutnje, sve ste mogli da čujete.

 

Iz te su se ćutnje rađala dela.

 

Bio je veoma strog. Ali to je strogoća koja nije bila samo iskazana prema drugim ljudima, nego i prema sebi. Možda je bio stroži prema sebi, nego prema drugima. Znate, i ta strogoća ga je, mislim, malo koštala. Bio je iskren. Nije nikad bio u rukavicama, nikad nije laskao nekome. Nikad nije rekao ili pohvalio nešto, a da nije mislio tako. Bio je svestan da ga ta iskrenost košta. Nije govorio istinu iz zle namere, već da bi pomogao.

To su i njegovi studenti pričali: Blanuša dođe, kaže nam da ne možemo nešto da uradimo i mi dobijemo takav šamar, da ne možemo da se osvestimo. Tek posle vidimo da nam je ono što nam je govorio otvorilo mnoga vrata, upalilo mnoge lampice, koje su nam osvetlile put da idemo dalje. Tako je govorilo nekoliko njegovih studenta, koji su danas možda jedni od vodećih umetnika mlađe, zapravo srednje generacije, s kojima Galerija takođe sarađuje.

Da se još malo vratim na Blanušinu strogoću. Kad danas pogledate njegov opus, može da se kaže da je veliki. Ali on nije svakodnevno radio. Zapravo, on je bio od onih umetnika koji se dugo pripremao, dugo razmišljao, stvarao, pravio plan kako će stvarati, šta će stvarati, ali je onda taj udarac, to stvaranje jedne slike, umetničkog dela, išlo brzo. Proces da se dođe do toga bio je dug. Teško se i dugo vremenski pripremao šta će da slika. To je još jedna specifična vrednost Milana Blanuše.

Volim da istaknem da nema mnogo umetnika, ne samo kod nas, nego i šire, u svetskim umetničkim krugovima, a pričamo o velikanima, koji su u sve četiri likovne grane – crtež, grafika, slika, skulptura – došli do samog vrha, uspeli u tome da njihovo delo bude uravnoteženo. Mnogi umetnici učestvuju u više disciplina, ali nije baš lako doći do tih rezultata. Blanuša je bio jedan od retkih.

Mislim da je to jedinstvena pojava kod nas – da je neko u sve četiri grane u vrhu. Kad pogledate Blanušine crteže velikog formata, koji su fantastični, kad pogledate grafiku, skulpturu – svugde je prisutan i svugde je kvalitativno došao do samog vrha.

Kad pogledate slike koje je radio poslednjih par godina, tu nema oscilacije. Sve je dosta uravnoteženo. Na ovoj našoj izložbi, „Čovek po Blanuši“, imate pet slika koje je uradio 2023. i 2024. godine. To je godinu, dve pred smrt. Kvalitativno ništa ne zaostaje za slikama koje je radio ranije.

Voleo je da dolazi ovde u Galeriju. Često smo se viđali ovde. Dolazio je da vidi izložbe svojih đaka, studenata. Voleo ih je sve, ali kao što sam malopre rekao, znao je da ih iskritikuje. Nije nikome laskao niti podilazio. Ali kad vam on kaže da je nešto dobro, onda znajte da je to tako.

 

Foto: Jasenka Grujin

Recite mi kako ste došli na ideju za ovu poslednju, četvrtu izložbu, „Čovek po Blanuši“?

 

Blanuša je oko dvadesete godine, i pre dvadesete, bio dosta opsednut grafikom. U Vršcu je imao presu, gde je radio i stvarao grafiku, i u tom ga je periodu dosta bila uzela, dosta joj se dao. Zato sam mu rekao „Hajde, Blanuša, da vidimo malo neku sliku.“ Nabavio je platna velikog formata i odneo ih za Vršac, da tamo radi. Međutim stalno je odlagao posao.

U jednom trenutku se javio i rekao da je počelo da slika. Mislim da je prva od tih novih, velikih slika bila „Posmatrači pomračenja Sunca“. Otišao sam u Vršac da vidim sliku i pomislio: „To je to“.

Opet da ponovim, on je sedeo u ateljeu ispred platna i razmišljao. Dugo je sedeo, gledao u platno, i onda kad bi došao trenutak, jako bi lako uradio sliku. Tada smo se dogovorili da ova izložba bude izložba tih novih radova, novih slika. Okvirni je dogovor bio da ih bude deset do petnaest, pa ćemo videti u prostoru šta i kako dalje.

Nije bio siguran da li će moći da ih uradi toliko, ali je uspeo da uradi prvih pet i tako je krenulo. Onda smo mislili da pomešamo slike sa ponekom grafikom ili nekom terakotom. I tako je nastao koncept izložbe.

Mislim da smo se čak pre dve godine dogovorili da 2025. u jesen bude izložba. E sad, kad se desilo to da nas je napustio, koncept smo malo promenili. Uz pet slika koje je uradio, dodali smo neke ranije radove, koji na najbolji način mogu da okarakterišu njegovo delo.

Tako smo u Galeriji izložili radove iz 1988. i 1989. godine, crteže za koje može da se kaže da su prelomni, da se s njima desio preokret u Blanušinom radu i da je s njima otišao putem kojim je do samog kraja koračao. Na ovim radovima mislim da se prvi put pojavio tekst, što je posle postao čest ili gotovo stalan motiv. Izložili smo i ciklus radova „Brijanje“. Tako da, zapravo imamo četiri dela: novi radovi, „Brijanje“, crteži iz ’88. i ’89. i jedan mali segment koji je posvećen Bekmanu[10], a koji se proteže kroz veći deo Blanušinog stvaralaštva. Izloženi su skulptura i dva crteža.

 

Foto: Jasenka Grujin

Jeste li zadovoljni kako je proteklo otvaranje i brojem ljudi koji su došli na izložbu?

 

Ovo je za sada možda najposećenija izložba Galerije.

 

Stvarno? Kako bi se Blanuša radovao.

 

Da. Na osnovu broja ljudi koji je bio na otvaranju, mogu da kažem da je Blanuša bio dosta cenjen, da se o njemu dosta zna, da je bio prisutan i da je ostavio veliki tragu u našoj umetnosti. Ova dobra posećenost, i ne samo posećenost, već i dobre reakcije, govore da ćemo se mi kao Galerija sigurno i dalje baviti Blanušinim delom, što je mnogo važno, jer recimo, imamo dosta slučajeva da dobri umetnici posle smrti jednostavno nestanu sa scene, njihovo delo se izgubi, te prođe mnogo, mnogo vremena dok neko ponovo počne da ih proučava.

Blanuša ima prilično veliki fond radova iza sebe, različite periode, različite cikluse, tako da ćemo sigurno na svakih par godina praviti njegove izložbe. Tako ćemo, kad prođe jedan određeni vremenski period, upoznati publiku sa njegovim sveobuhvatnim delom. Očekujem i da će monografija koju spremamo izaći u 2026. godini.

Blanuša će doneti mnoga iznenađenja. On nije bio umetnik koji je trčao da pravi izložbe i da pokazuje. On ima mnogo zaokruženih ciklusa, koji nisu viđeni, koji nisu pokazani. Ili su pokazani davno. Recimo, ovo što smo izložili, što sam već napomenuo, crteže iz ’88. i ’89. godine, verujem da nisu 30, možda i više godina unazad prikazani.

 

Da li vam je pomagao na izradi monografije?

 

Da, rekao je šta bi i kako voleo. Dosta nam je pomogao što se tiče materijala, kataloga grupnih i samostalnih izložbi i tako dalje. U pitanju je veliki broj kataloga i knjiga koje smo dobili od njega, ne bi moglo sve da se istraži drugačije. To nam je umnogome olakšalo posao.

Pričali smo šta bi sve želeo da bude objavljeno u knjizi. Bio je upoznat i sa tim kako će izgledati. Nevena Martinović je nekoliko razgovora imala sa Blanušom što se monografije tiče. Tako da smo svi zajedno učestvovali u njenoj izradi. Možda nas je malo, ipak su to godine učinile, u nekim trenucima usporio oko fotografisanja ili dokumentacije.

Nije to na početku pokazivao, ali mislim da se mnogo radovao. Nekoliko puta me je pitao dokle se u izradi monografije stiglo. Kad nam je trebalo neko pojašnjenje, uvek je kontaktiran i čak smo u nekoliko navrata razgovarali u Teri[11] o knjizi. Svake smo ga godine posećivali, tako da, eto, ostaje samo žal što nije dočekao knjigu. Krivo mi je i što ovu izložbu nije dočekao, mislim da bi bio baš zadovoljan.

Mislim da je i ovo važno reći. Mislim da bi i u inostranstvu Blanušino delo trebalo da se pokaže, jer ipak se školovao u Nemačkoj. Pojedini segmenti njegovog dela oslanjaju se na Nemačku umetnost, tako da, trudićemo se, pa možda nešto i bude u tom smeru.

 

Foto: Jasenka Grujin

To je trebalo da bude moje sledeće pitanje, ali ste me preduhitrili.

 

U maju mesecu bili smo na sajmu u Bukureštu i nosili smo nekoliko Blanušinih radova. Dobili smo stvarno dobre reakcije.

Mi imamo dosta umetnika koji nemaju samo lokalne karakteristike, ali da li društvo radi dovoljno na tome da se to pokaže? Mislim da se ne radi dovoljno, nego se čak umetnost i ignoriše, a ona je jedna od retkih vrednosti s kojima možemo da idemo u korak sa svetom.

Strukture koje o tome odlučuju jako malo znaju i gotovo uvek su likovno-umetnički neobrazovane ili bar jako malo obrazovane, i iz tog neznanja one se ne trude da pomognu da naša umetnost bude vidljiva i prisutna u svetu.

Mi svaki godine učestvujemo bar na dva značajna sajma. Ove godine smo bili na sajmu Art Brisel[12] u Briselu. To je jedan od najvećih, najznačajnijih svetskih sajmova. Mi smo prva galerija sa ovog prostora koja je uspela da se plasira u regularni deo sajma. Svet se interesuje šta rade naši umetnici, šta rade mladi, ali o tome se vrlo malo zna, gotovo da smo nevidljivi.

U tom ćemo se smeru baviti Blanušom. Želimo da ga pokažemo svetu, što da ne, napravimo njegovu izložbu.

 

Na kojem ste još sajmu ove godine bili?

 

U septembru smo bili na sajmu „Savremeni Beč“[13], u Beču. Ovo je nam je, mislim, sedmi put kako učestvujemo.

Mislim da je danas ta srednja generacija umetnika jako kvalitetna, da se isprofilisalo nekih deset, dvanaest umetnika i da nikada nismo imali tako kvalitetnu savremenu scenu. I oni postižu rezultate, ali samo zahvaljujući njihovim individualnim vrednostima, individualnom angažmanu.

 

Foto: Jasenka Grujin

Znate li nešto o Blanušinom drugovanju s Vaskom Popom i o pričama koje je nakon njihovih razgovora zapisivao?

 

Da, o tome sam nešto čuo mimo Blanuše. On sam malo je pričao o tome. Postoje kratke priče koje je zapisivao nakon susreta sa Vaskom. Oni su bili veliki prijatelji, veliki drugari. Često su se viđali, družili. Sve te Blanušine priče jedno su veliko svedočanstvo, koje bi nam, da ostane sačuvano, mnogo značilo.

Sa nekim sam se pričama već sreo. Mislim da ću dobiti od porodice dozvolu da ih pročitam i možda će, ako neke budu bile dovoljno interesantne, ući u monografiju, ali o tome ćemo se još dogovarati.

Znam da je Vasko Popa dosta cenio Blanušu, da su se viđali kako u Vršcu, tako i ovde u Beogradu i bilo bi dragoceno da to svedočanstvo koje je Blanuša zapisao, bude dostupno javnosti.

 

Imam još samo jedno pitanje za kraj, umesto tačke na priču. Koji bi vaš savet bio mladima koji dolaze?

 

To je dobro pitanje. Danas neko da bude vrhunski umetnik, a da nije vrhunski obrazovan, to ne postoji. Često se mladi pozivaju na neka davno prošla vremena, na povezivanje umetnosti i boemije, recimo s kraja 19. i početka 20. veka. To ne postoji. Moraju mnogo da rade na sebi, moraju mnogo da čitaju, da slušaju, gledaju.

Danas ima mnogo talentovane dece, talentovanih mladih ljudi, koji su u osnovnoj školi, šesti, sedmi, osmi razred, koji mogu da nacrtaju šta god poželite. Šta god vide, mogu to da nacrtaju. To je dar. Kako će ga razvijati to zavisi od daljeg obrazovanja: šta čitaju, koju muziku slušaju, koje filmove gledaju, da li uopšte slušaju muziku, da li uopšte čitaju.

I to je po meni put, ako hoćete da se umetnošću bavite. Ako samo koristite dar od Boga i ne razvijate ga, ostaćete samo slikar, prepisivač. Nećete moći da date svoj lični pečat. Postoji velika razlika između slikara i umetnika.

Foto: Jasenka Grujin

Mislim da imamo mnogo talentovane dece, mislim da imamo dobre škole, dobru akademiju, koja može to sirovo znanje da oblikuje i usmeri da se razvija kako treba, ali opet, sve je individualno, u pitanju je duhovna stvar svakog pojedinca.

Ono što jedan budući slikar, vajar, grafičar uspe da izvuče iz sebe na duhovnom planu, od toga će mu zavisiti put, kako će koračati, da li će ostaviti trag, da li će doneti nešto novo, da li će nešto interpretirati originalno, na svoj način. Tako se prave razlike.

Ali sam gotovo siguran, bez čitanja, čitanja i čitanja, i normalno, gledanja, odlazaka na izložbe, u muzeje, nema uspeha. Treba da se bude prisutan. To zahteva veliki rad, veliki rad i trud.

Znate, dešava se da nam dođu mladi u Galeriju, koji su na akademiji, ili su tek završili školovanje, vide neku sliku i njome se oduševe, a slika je mnogo poznata, uradio ju je, recimo, jedan od naših najcenjenijih, najpriznatijih umetnika, koji je maltene naš savremenik, a da oni nisu čuli ni za umetnika, ni za sliku, iako se nalazi u nekoliko udžbenika, monografija i tako dalje.

Morate da poznajete najmanje 30 ili 50 slikara koji su oblikovali našu skoriju umetnost, koji su ostavili veliki drag, koji se nalaze u svakom muzeju, o kojima se uči već u osnovnoj školi, i tako dalje. Ne sme da vam se desi da ste, recimo, na doktorskim studijima, a da ne možete da prepoznate nekog važnog slikara. Mora da se prida značaj i gledanju i poznavanju. To sve kad se spoji, kad se sve zaokruži, dobija se pravi put.

Mladi treba da budu borci, treba da budu posvećeni svemu... Mislim da je za slikare, umetnike, recimo vizuelne umetnosti, presudno to šta čitaju, koje filmove gledaju, da li uopšte čitaju ili ne...

Razgovor vodila: Tamara Lujak

Foto: Jasenka Grujin