U gradu bez senki, dosada je bila jedina preostala emocija.
Zvao se Arhiv, i bio je savršen.
Nije bilo kriminala, bolesti, neznanja. Svaki građanin imao je ugrađen Korespondent: neuralni modul koji je u realnom vremenu odgovarao na svako pitanje, optimizovao svaku odluku, gasio svaku sumnju pre nego što bi postala misao. Istina je bila trenutno dostupna, proverena, kontekstualizovana i bezopasna.
Zbog toga više niko nije postavljao pitanja.
„Opet nisi spavao“, reče Mira, ne podižući pogled sa stola koji nije postojao dok ga Korespondent nije projektovao.
„Spavao sam“, odgovori Ivon. „Samo… ništa se nije desilo.“
„Ništa se nikad ne dešava“, reče ona ravnodušno. „To je poenta.“
Sedeli su u zajedničkom prostoru, dizajniranom da umiruje. Zidovi su bili boje koja je statistički izazivala najmanje reakcija. Vazduh je imao optimalan miris neutralnosti. Čak su i tišina i zvuci bili regulisani.
Ivon je isključio Korespondent.
To je bio mali, gotovo neprimetan čin sabotaže. Kao da je time zadržao dah u svetu koji je disao umesto njega.
„Znaš da ne bi trebalo to da radiš“, reče Mira. „Bez njega si… slep.“
„Ne“, odgovori Ivon. „Bez njega sam prazan.“
Mira ga pogleda prvi put tog dana. U njenim očima nešto zatreperi, ne strah, ne radoznalost, već davno zaboravljena nelagoda.
„Čula sam“, reče tiše, „da postoji igra.“
Ivon se nasmeja. Prvi pravi osmeh, mesecima unazad.
***
Igru nisu zvali imenom. Imena su davala previše strukture. Zvali su je samo Rupa.
Postojala je u nelegalnim zonama Arhiva, neuralnim prostorima gde je Korespondent bio namerno oštećen, oslepljen, sabotiran. Ljudi su tamo ulazili sa jednom zajedničkom osobinom: nečim što nisu znali.
Ne zato što nisu mogli da znaju, već zato što im je znanje bilo oduzeto.
Inhibicija znanja bila je zločin najvišeg reda. Namerno neznanje smatralo se oblikom samopovređivanja.
Ali dosada je bila gora.
„Pravila su jednostavna“, rekao je čovek koji se predstavio kao Kustos. Njegovo lice stalno je menjalo mikro izraze, kao da mu je mozak zaboravio kako se pravi stabilan identitet. „Svako od vas ima nešto što ne zna. Ne znate šta je. Igra je da to otkrijete.“
„A kako da tražimo nešto ako ne znamo šta tražimo?“ pitala je Mira.
Kustos se nasmejao. „Eto, već si počela.“
U Rupi nije bilo vodiča. Nije bilo odgovora. Samo tragovi, fragmenti razgovora, pogrešni zaključci, kontradikcije. Ljudi su pričali jedni drugima priče, ne znajući da li lažu, nagađaju ili se sećaju nečega što nikada nisu znali.
Ivon je osećao nelagodu u stomaku. Ne strah.
Mogućnost.
„Mislim da mi nešto nedostaje“, rekao je jedan igrač, žena sa napuklim glasom. „Svaki put kad pokušam da se setim detinjstva, dobijem… šum.“
„Možda ne znaš šta je ljubomora“, reče neko drugi.
„Možda ne znaš kako izgleda poraz“, doda treći.
„Možda ne znaš kako je kad nemaš izlaz“, reče Ivon, iznenađen sopstvenim glasom.
Mira ga pogleda. „Kako to misliš?“
„Ne znam“, odgovori on. „I to me prvi put zanima.“
Kako je igra odmicala, ljudi su postajali drugačiji. Nervozniji. Življi. Počeli su da se svađaju, da greše, da greše namerno. Neki su napuštali Rupu u panici, tražeći da im se znanje vrati, moleći Korespondent da im objasni šta se dešava.
Drugi su ostajali.
Jer neznanje je počelo da proizvodi nešto što Arhiv nikada nije mogao: smisao.
Mira je shvatila prva.
„Znaš šta mislim da mi nedostaje?“ rekla je Ivonu dok su sedeli u polumraku. „Ne znam šta bih bila da nemam odgovore.“
Ivon klimnu. „Mislim da ja ne znam šta bih želeo, da želje nisu optimizovane.“
Tišina između njih bila je gusta, neugodna, ali stvarna.
„Ako saznamo“, reče Mira, „igra se završava.“
„A ako ne saznamo?“ pitao je Ivon.
„Onda možda prvi put živimo.“
Naravno, Arhiv je reagovao.
Inhibicija znanja mogla bi da se proširi kao virus. Ljudi bi mogli da počnu da sumnjaju u savršenstvo. Da isključuju Korespondent, „samo na minut“. Da postavljaju pitanja bez namere da dobiju odgovor.
To je bilo neprihvatljivo.
***
Kustos je nestao. Rupa je počela da se raspada. Igrači su jedan po jedan vraćani u punu informisanost.
Mira je poslednja dobila obaveštenje.
ZNANJE RESTAURIRANO. GREŠKA KORIGOVANA.
Na trenutak, pre nego što se sve vratilo u normalu, pogledala je Ivona.
„Ne sećam se šta mi je nedostajalo“, rekla je. „Ali znam da mi je bilo važno.“
Ivon klimnu. „I to je dovoljno.“
Grad bez senki nastavio je da funkcioniše.
Ali ponekad, bez razloga, ljudi bi osetili blagu nelagodu. Kao da negde postoji neko pitanje koje ne znaju da postave. Kao da im nešto izmiče, i baš zbog toga, vredi…
Jer ono što je potpuno dostupno, prestaje da bude neophodno.
A ono što je nedostupno, počinje da znači.