O knjizi „Ručni prtljag“ Gordane Vlajić (Službeni glasnik, 2025)
Sve što znam o značenju putovanja mogu da opišem kao potragu za suštinom, mirom, za spoznajom, ili iskušenjima kako bismo duhovno napredovali. Svejedno je da li letimo kroz snove ili vazduh, da li se probijamo neprohodnim stazama, rušimo mostove ili se ljuljamo na barkama, mi se krećemo ka obećanoj zemlji, to jest, bežeći od sebe idemo ka sebi. A samo čovek koji ide ka sebi, ide ka celom svetu, pa i šire.
Na tim putovanjima sagledavamo bolne trzaje ljubavi i teškom mukom pokušavamo da odbacimo tugu. Svako kretanje je potraga za istinom i kao što se Gordana Vlajić u ovim pričama povezuje sa piscima, ovim putem se dopisujem sa njom. Prave istine uvek imaju širinu nebesa i zato ću namerno napisati rečenicu iz moje knjige „Isusove sandale“. Dakle, ako je život put koji prevali ljubav putujući kroz svemir, ljubav je put koji prevali duša, putujući kroz večnost. Svojom dvadesetom knjigom, Gordana Vlajić je bez sandala, bosonoga, prevalila taj put.
Jednostavnije rečeno, knjiga „Ručni prtljag“ me je oduševila. Priznajem, očekivala sam zanimljive opise prirode i događaje sa putovanja, ali ovako složene priče, dugo taložene u njenom organizmu, promišljene, duhovite i ironične, nisam. Kao vrhunac, priče su emotivno iskristalisane, jer nam Gordana Vlajić sada, prvi put otkriva onu duboku, najtananiju sebe, koja se čitavog života plašila ili ustručavala iz raznih razloga da izroni sa otvorenim očima. Da smelo, na jedan poetičan način napiše sve o njenom lakom prtljagu i preteškom zemaljskom koferu u kome se vuku nevaljali, gramzivi i sebični repovi prošlosti i sadašnjosti. Repovi sa kojima se susretala u tim gradovima, dok je osluškivala živote različitih ljudi i njihovih bogova.
Naravno, nemoguće je prepričati priče, to mi nije namera. Čitaocima će zlatni zvon njenih slova uvek odsvirati nešto drugo. Ali, temelj ove knjige je njena (naša) Srbija, sa svojim neuništivim ljubavnim zanosom. Srbija je tačka iz koje putuje u svim pravcima i radosno se vraća.
Uvek sam govorila da je maternji jezik – jezik duše i da virusi nikada ne mogu da ga izbrišu. Čuvajući srpski jezik od bolesti koja se zove najezda stranih reči, Gordana Vlajić nam je otvorila „Ručni prtljag“ i pokazala kako jezici različito zvuče, ali da su redovi u pričama i priče međusobno tako srodne – jer govore dušom, što dokazuje da Zemlja nije samo okrugla, već da govori maternjim jezikom, da je ceo Mlečni put razume.
I ne samo jezik duše, Gordana Vlajić nam je prenela legende, poruke i opomene, koje bismo u ovom životu verovatno propustili. Sve što u svetu nije bilo dobro i sada nije dobro i neće biti dobro, majstorski je utkala u smisao svake priče, verujući da će posle neverovatnih nedaća, lepota i dalje mahati svežim krilima. Na neki način, ovo je memorija njene krvi, ručni zapis njenog prtljaga, ovo je najkraća istorija sveta.
Beograd, 3. 12. 2022. Jasmina Malešević