Žamor oko nas bio je veliki, ljudi raspoloženi, a Đura razgovorljiv. Opušten, prirodan, kao da nije svestan činjenice da je obeležio generacije koje su uz njegovu muziku stasavale, pričao je bez prekida puna dva sata, strpljivo slušajući i detaljno odgovarajući na moja, sve brojnija, pitanja.
Od cirkusa i cirkuskog orkestra uz koje je stasavao, preko sviranja gitare i komponovanja, do pisanja poezije, proze i dubokih filozofskih uvida, prešao je lako, kao da se radi o celovečernjem filu, a ne celokupnom životnom stvaralaštvu.
Otvorio je mnoge teme koje me zanimaju: veštačke inteligencije, budućnosti sveta, svemira kao mislećeg entiteta i pružio mi priliku da o ovim temama prozborimo opet, u nekom drugom, budućem intervjuu..
Kako je nastao Tropikalizam, kojom se literaturom i muzikom hranio, koje je spotove i filmove snimio, pesme napisao, a predstave režirao, sve je lagano preda mnom istkao Vladimir Đurić Đura…
Dobar deo detinjstva proveli ste sa ocem putujući po luna parkovima i cirkusima širom bivše Jugoslavije, Italije, Austrije... Kako je to izgledalo? Da li je to, i u kojoj meri, oblikovalo vaše poimanje sveta i uticalo na vas i vašu maštu?
Pa jeste, ja sam nekako stvarno imao tu čudnu sreću. Zaista je sreća kad ti je otac direktor Kulturno zabavne ustanove „Adria“ (od 1964-79). U to vreme imali su cirkus zvani „Adria“, kao i „Orfeum“, najveće kabaretsko pozorište u Beogradu. Imali su i kabaretske tačke, i muzičke, i cirkuske – akrobate, mađioničare i tako dalje. Narod je to mnogo voleo, ali ja sam uglavnom išao u cirkus, to me je više zanimalo, bio sam baš mali.
Sigurno sam od moje pete godine, pa do jedno dvanaeste, stalno išao sa ocem i njegovim vozačem, gde god je po bivšoj Jugoslaviji gostovao; bilo cirkus, bilo kasnije luna parkovi. Voleo sam da idem. Često su putovali u Italiju, u Austriju, u Mađarsku. Da, da, voleo sam da idem da gledam cirkuse.
Uvek me je neko pazio. Bio sam klinac i uživao sam u tome. Pustili bi me da se igram sa malim životinjama – cirkus koji ima životinje, ima i male životinje – i to mi je bilo beskrajno zabavno. Voleo sam da gledam probe preko dana – na onoj platformi gde razapnu tvrde folije, na kojima se zapravo igra cirkuska predstava.
Tu svi vežbaju, žongleri, gimnastičari, klovnovi. Bilo je zabavno gledati kako svi u isto vreme rade svoje tačke, a najdraže mi je bilo kada se sklone, pa krene proba orkestra. To sam najviše voleo da gledam.
Cirkuski orkestri su zaista bili fascinantni, obožavao sam tu muziku, kako je orkestar izvodi. Kasnije mi je to postao san, da moja muzička grupa zvuči slično tome. To je međutim zahtevalo veliki orkestar, s celom kompletnom duvačkom sekcijom i tako dalje. Nisam još uvek uspeo da dosegnem taj san. Možda jednog dana snimim album koji bi se zvao Cirkus, ali to je još uvek daleko.
Dakle, koreni Tropikalizma sežu u rano detinjstvo?
Sigurno, da, sigurno, zato što je to baš obeležilo moje detinjstvo, ta cirkuska mašta i zabava visokog ranga. Cirkus je zaista esencija zabave. Publici se ne dozvoljava ni na sekund da popusti pažnju. Jako su im dobre tačke. Svi ti artisti vežbaju danima da bi izveli tačku u trajanju od dva minuta, koja je i fizički i na svaki drugi način veoma komplikovana. Tako da, svašta sam mogao da vidim i naučim kao mali. Imao sam sreće.
Ta zabava, zauvek mi je obeležila detinjstvo. Onda sam krenuo, osamdesetih godina, na Akademiju i, pre toga, na književnost. Prvo sam studirao opštu književnost, a onda sam uporedo upisao dramaturgiju na Akademiji dramskih umetnosti (današnji FDU).
Početkom osamdesetih krenuo je novi talas. Organizovale su se zabave, pa je ceo grad bio dosta veseo, nije bio nalik ovom današnjem, malo mračnom. Gde god da je čovek izašao mogao je uvek dobro da se zabavi.
Svako je nekog uvek pozivao na žurke, pa je nekad znalo da bude i po sto, dvesta ljudi u jednom stanu. I tako danima ideš, svako veče si negde drugde, pa stigneš kući oko tri, četiri iza ponoći. Zabava je bila normalna u tom periodu.
A za mene je postala ozbiljna kada sam dve hiljade i neke postao u Blicu urednik zabave. Tako da sam se zabavom i profesionalno bavio jedno deset godina. Privatno sam se zabavljao tako što sam imao odličan bend. Prvo Heroje, posle Đuru i Mornare, tako da nikad nisam napustio taj fini trend. Mislim da je to bilo pametno, jer ta vrsta profesije i životni stil omogućili su mi jedan lep život koji baš ne bih menjao.
Mislim da je to nešto što svako sebi može da omogući – lep život za svoj vek. Trebalo bi da je svako bar malo srećan čovek.
To me dovodi do drugog pitanja. Već ste spomenuli da ste studirali paralelno književnost i dramaturgiju. Šta vas je privuklo jednome, a šta drugome?
Kad sam završio treći gimnazije – išao sam u 5. Beogradsku – odmah sam hteo da budem filmski reditelj. Otišao sam na Akademiju i probao da upišem filmsku režiju. Naravno da sam pao, mada sam bio ušao u najuži izbor, što je bilo neverovatno. Tada su mi na razgovoru rekli da sam premlad za njih. Da nikad ne primaju tako mlade ljude i da dođem iduće godine.
Kad sam završio gimnaziju, ponovo sam probao i opet me nisu primili. To je za mene bilo šokantno. Kada sam shvatio da ne mogu da budem ono što želim, upisao sam književnost, to mi je bilo najprirodniji izbor, jer je moj otac završio književnost.
Dve godine sam pokušavao da upišem filmsku režiju, pa kad to nije uspelo, probao sam pozorišnu, ali ni tu nisam prošao. Tako sam konačno konkurisao na dramaturgiju. I odmah su me primili. Studije sam baš lako završio. Bile su mi jednostavne nakon svih onih teških ispita na književnosti, koje su stvarno ozbiljne studije.
Da li je vaš otac i u tom, profesionalnom, smislu uticao na vas?
Jeste, Ostoja, moj otac, bio je prva generacija koja je završila opštu književnost u Beogradu. Studirao je zajedno sa Danilom Kišom, da izdvojim samo njega. Živeli smo u stanu preko puta Doma omladine, gde su često dolazili njegovi prijatelji.
Meni je bilo vrlo interesantno da slušam – sedeo bih u sobi pored dnevne – sve te ljude. Svakako sam imao sreće da upoznam značajne ljude iz književnosti. Očev kum bio je Dušan Puvačić, slavni prevodilac, koji me je upoznao sa Borislavom Pekićem. Prijatelj mu je bio i Predrag Palavestra, naš veliki istoričar. Sve su to bili dragoceni susreti s ljudima koji su bili dobri književnici.
Nešto kasnije preselili smo se blizu Ateljea 212. U toj zgradi, iznad nas živeo je Vidosav Stevanović, književnik, s kojim sam se dugo družio. Filipa Davida sam upoznao dok sam radio na televiziji. Cela ta plejada očevih prijatelja bila je jako zanimljiva.
Bili ste pripadnik novog talasa?
Pa da, ali sam došao bukvalno na kraju tog novog talasa.
To me zanima...
Nisam realno pripadnik novog talasa, nego nečega što je bilo post novi talas. Novi talas je trajao od 1979. do 1983. godine. Svoj prvi bend, Heroje – prvu postavku – napravio sam negde krajem 1984. godine, kada novog talasa više nije bilo.
Svirao sam gitaru i bio sam nadaren da komponujem pesme. Napravio sam puno duhovitih, smešnih pesama, a potom i svoj bend. Tada sam počeo da pišem ozbiljnije. Tek sam kasnije napisao mnogo balada.
U početku sam želeo da Heroji budu neka vrsta avangardnog art-rok benda, po uzoru na Idole, U škripcu, na bendove koji su mi bili bliski. Sve te ljude sam znao iz grada. Znao sam kako su i gde radili. I bilo mi je interesantno da i ja slično krenem.
Imao sam sreće da je moj brat svirao bubnjeve i da je bio najbolji drug Antona iz Partibrejkersa. Počeli smo da sviramo u istom prostoru u kojem su Brejkersi vežbali. S dva najbolja prijatelja napravio sam prvu verziju Heroja. To je zvučalo dosta slabašno, ali smo ipak napravili 4-5 pesama.
Želeo sam da Heroji ne budu samo bend, muzika, već i pozorišna predstava. Sa drugarima sam tako – neke od tih događaja sam opisao u romanu „London“ – imao neku vrstu avangardne pozorišne grupe, koja se zvala „Nevidljivi“, i koja je bila mističnog tipa. Radili smo predstave zato što su one za nas bile eksperimentalno razotkrivanje naših mogućnosti i proširenje naših svesti. Nije to bila obična grupa. Više je bila eksperimentalno polje za raznorazna dešavanja i zbivanja.
Da li su za to bili zaslužni spoljni uticaji?
To je bilo vreme kad je u našu zemlju uplivalo puno raznih mističkih dotoka iz inostranstva. Ranije nije cirkulisalo mnogo knjiga po Beogradu, a onda su se odjednom otvorile knjižare i pojavila se gomila interesantnih knjiga, od Kabale preko Jiđinga do Karlosa Kastanede i Artura Đanova.
Sve su nam se one činile neverovatnim. Plus ja sam voleo naučnu fantastiku. Voleo sam da čitam Ursulu Le Gvin, Artura Klarka, Stanislava Lema. Cela ta ekipa koja je sa mnom pravila predstave, imala je kompletno razvijenu filozofiju iza svega. Pravili smo vrlo eksperimentalne male predstave, uglavnom za sebe i mali krug prijatelja koji je dolazio da nas gleda.
Šta se potom dogodilo?
Proširio sam koncept Heroja, promenio sam članove, ubacio violinu. Moj brat je prešao sa bubnjeva na kante – to je bio interesantan zvuk. Potom smo doveli dve devojke, jedna je bila Lenka Udovički, posle poznata pozorišna glumica i rediteljka, koja je igrala i pevala. Druga se zvala Lena i svirala je kasio klavijature. Time smo dobili neobičan zvuk benda, pa smo održali jedno 4-5 koncerata zajedno. Čak smo bili i predgrupa Partibrejkersima u SKC-u.
Dok sam studirao dramaturgiju, na Akademiji je režiju studirao moj prijatelj Milutin Petrović. Imao je nekoliko dobrih pesama na gitari, pa sam ga pozvao da uđe u bend. Kad je pristao, ponovo smo promenili postavku i tako smo došli do postave Heroja koja je snimila prvi singl „Bilder“ (1986). Zatim smo snimili drugi singl, „Kiza rok“ (1988), pa iste godine album „88“, koji je bio kruna tog perioda, koji je trajao 2-2,5 godine.
Koji vam je period bio interesantniji?
Ovaj prethodni period bio je zapravo potpuno avangardan, totalno umetnički. O njemu na žalost ima malo materijala. Bili su to pravi performansi, jer kad bismo izašli na binu, Lenka, Nebojša, koji je svirao violinu i ja glumili bismo i pevali. Sećam se jednog nastupa, performansa, u Manakovoj kući. Bila je krcata, nije moglo se uđe. Manakova kuća je mala, ne može da primi više od 50-100 ljudi, ali je bilo fantastično, jer su svi želi da podrže ono što radimo.
Kad smo izdali singl, pa ploču, svi su nas zvali da sviramo, da nastupamo. Pesme su postale hit u celoj bivšoj Jugoslaviji. Koliko su me samo puta zvali iz Tuzle, Dubrovnika da gostujem na radiju! Nisam, naravno, išao svuda, nego tek ponekad, negde. Želeli smo da snimimo još jedan album, pa da ozbiljnije krenemo sa koncertima i turnejama.
Zašto ga niste snimili?
Milutin i ja smo napravili jedan dobar scenario za film sa Nebojšom Pajkićem, koji se zvao „Tako je govorio Fića“. U pitanju je bila urbana komedija o autu koji govori. Ta vrsta beogradskog humora bila je vrlo jedinstvena u to vreme. Mislim da je prava šteta što to nije snimljeno. Avala film dala je sredstva. Trebalo je da snimamo odmah nakon omnibusa „Kako je propao rokenrol“ (1989). Milutin je trebalo da režira, mi smo napravili muziku, ali onda je došlo rat, raspao se Avala film – sve se raspalo u roku od godinu i po dana. Bend je hibernirao, a onda je Vd umro, što mi je strašno krivo, to je bila velika šteta. Otišao sam u Englesku i sve je otišlo u nekom svom drugom pravcu…
Moram da vratim priču malo unazad i pitam vas za hit „Zgromiću te ja“, s albuma „88“, pošto je on obeležilo sve naše živote. Nema osobe koja nije čula ili ne zna hit napamet. Kako ste došli na ideju za pesmu?
U to vreme radio sam ponekad tako neke sulude stvari. Bio sam slobodnjak, nisam bio zaposlen, nego sam imao status slobodnog umetnika kao dramski pisac.
Voleo sam da istražujem i da radim stvari koje nisam radio kao honorarac (pisao sam za novine, medije, pesme, predstave i govore za druge). Jednom sam tako dobio ponudu da napišem muziku za predstavu koju je radila grupa vojnika u kasarni. Napravio sam 4-5 vojničkih pesama, a među njima je bila i „Zgromiću te ja“. Dao sam je bendu da je presluša kad smo spremali album i Milutinu se dopala. Ispala je najveći hit s albuma „88“ u celoj Jugoslaviji.
Pisao sam pesme za druge autore, koje su postale veliki jugoslovenski hitovi. Tako sam napisao hit „Dejo“ za Kuguarse i, nešto kasnije, pesmu za Ćiru „Fenomenalno“, koja je postala baš neverovatan hit. Dobro je kad čovek ubode jedan, a ja imam sigurno četiri-pet hitova… Zadovoljan sam.
Scenarista ste emisije Hit meseca na Jugoslovenskoj radio-televiziji (JRT)…
Milutin je dobio da režira Hit meseca. Dve godine je radio, a onda i mene ubacio da pišem scenarije za neke od spotova. Za svaku emisiju radio se jedan ili dva spota. Televizija je to finansirala. Sećam se da smo radili zajedno Milutin i ja spot „Uhvati ritam“ za Parni valjak.
Više sam međutim radio u redakciji za kulturu, prvo kao reditelj vesti koje su išle svake nedelje. Sa ekipom sam znao da sednem u kombi, odemo do grada, i snimimo sve izložbe i sve umetnike koji su te nedelje nešto uradili.
Posle sam počeo da radim kao novinar-urednik. Imao sam čak dve svoje emisije. Jedna se zvala „Nove vrednosti“, a druga „Nedelja četvrtkom“. To su bili prvi poslovi kojima sam bio baš zadovoljan, jer su bili po mojim idejama realizovani. Onda smo konačno Milutin i ja dali ideju za emisiju „Popovanje“, koja je isto obeležila jedan period.
Kako ste došli na ideju za „Popovanje“?
Milutin i ja smo uvideli da fali emisija iz pop kulture, da RT Beograd nema ništa što pokriva palp literaturu, popularnu muziku, strip, naučnu fantastiku – sve one žanrove koji su zapravo rubni, ne pripadaju glavnom toku. Filip David, koji je bio urednik, rekao mi je da je to odlična ideja. Alek Budimlić bio je izvršni urednik. Kasnije je preuzeo emisiju 100%, što je bilo dobro, a ja sam u okviru tog projekta radio video eseje.
Tad još nisu postojali podkasti, kao danas. Nije bilo interneta. Da smo ga imali, radili bismo sve što klinci danas rade – to bi bilo to. Hvala Bogu da smo zato imali sreću da televizija daje kamere – ljudi ih tad nisu imali, pa nisu mogli svi da rade takve stvari. Bio sam presrećan da radim video eseje. Svaki od njih je po meni izvanredan. I dan danas kad ih pogledam shvatim da su to mali biseri, stvarno interesantni, kao neki moderni popizam. Ne znam kako bih to drugačije rekao.
Dragana Ognjenović je bila stilista i dizajner. Obuče me, recimo, kao Endija Vorhola i onda ja postajem on i pričam neku njegovu priču, koju sam u stvari sam omislio. To je bilo nestvarno. U drugom eseju filozofiram sa Milutinovim kučetom, bokserom. On u stvari priča, a ja lajem, i tako šetamo kroz grad. Bilo je baš dobrih video eseja.
Sećam se i onog eseja o kompozitoru Džonu Kejdžu. To je bila moja i Milutinova uvrnuta izmišljotina, jer smo voleli eksperimentalno. Voleli smo da pravimo pravi art. Ja glumim dva Kejdža: jedan je novinar, drugi je Kejdž. Prvi pita, drugi odgovara. ’Novinar’ usporeno postavlja pitanje, a Džon ubrzano odgovara. To kad se gleda, vizuelno deluje nestvarno, jer se dobija neka čudna struktura, koja je baš filmična. Vrlo je teško to opisati, a jako je dobro ispalo.
Na bazi takvog eksperimenta smo Milutin i ja uradili famozni spot „Kiza rok“, unatraške, koji je bio pobednik na Festivalu kratkih formi u Zagrebu. Uradili smo ga tako što smo izvrnuli traku, pa smo s montažerkom Karenić, docrtali boje na svaki frejm – preko kadrova je išlo animirano sunce… Baš je bio dobar taj spot.
Inače nam je dobra ta ideja – da probamo da radimo s inverzijama vremena. Skoro sam ponovo gledao film Kristofera Nolana „Tenet“ i shvatio koliko smo u stvari u tom pravcu nešto hteli da radimo, ali ne živimo, naravno, u američkom svetu. Da smo tamo uspeli, verovatno bismo i mi danas bili na njihovom nivou razmišljanja o takvim stvarima ili bismo probali da realizujemo nešto zanimljivije, ali to tad ovde nije nikog baš puno zanimalo. Tako smo, posle rata bili prinuđeni da krenemo u duge projekte.
Sarađivali ste sa prilično velikim brojem poznatih ljudi: Modlijem, Bajagom, Loknerom, Delčom – spomenuli ste već Filipa Davida i Draganu Ognjenović – Šaperom, Kuguarsima, Biljanom Ristić… Kako je do te saradnje dolazilo?
Od moje dvadesete godine pa do danas stalno sam imao kontakt sa ogromnim brojem naših najpoznatijih muzičara, reditelja, glumaca. Sarađivao sam sa ogromnim brojem ljudi i radio alternativne projekte. Za neke mi je krivo što ih nikad nisam dovršio.
Jedan od njih je projekat koji sam radio negde početkom devedesetih u SKC-u. U mojoj drami „In/Out“, koju sam želeo da režiram, glavne uloge trebalo je da glume Sonja Savić, Vjera Mujović i Slavko Štimac. Krivo mi je što nismo završili tu predstavu.
Sonja i Slavko su jako specifični ljudi, puni duha i s njima raditi je zapravo više jedna vrsta konceptualne filozofije, koja neprekidno traje. Sonja je bila sklona tome da sve iskomplikuje. Bila je izvanredna glumica: ceo tekst je znala da nauči napamet, ali joj to nije bilo dovoljno. Ne znam šta se zapravo desilo, zašto nismo na kraju izveli na sceni tu predstavu.[13]
Želeo sam da budem pozorišni reditelj i to me dugo vuklo, pa i filmski, ali nisam više išao u tom pravcu. Kad je muzika dobro krenula, potpuno sam joj se posvetio tamo negde oko 1992-93. Snimio sam prve albume s Đurom i Mornarima i krenuli smo češće da sviramo. Svirali smo svake nedelje, imali smo bar dve svirke u nekom klubu.
Voleli smo da nađemo klub i u njemu pravimo tropikalistički događaj. To je moja sledeća umetnička faza. Moja ekipa muzičara i ja osmislili smo Tropikalizam, kao jedan avangardni koncept življenja u Beogradu, koji je bio sumoran devedesetih godina. Imali smo super inflaciju, pa su krenuli ratovi, pa bombardovanja, sankcije, pa sve ono najgore, mafija, klanovi, turbofolk – sve ono što u životu nikad nisam ni želeo ni voleo. Sve se to dešavalo i bilo mi ispred glave, a ja sam želeo nešto potpuno drugo. Tako mi je jedino bekstvo bilo – u stvari, jedan eskapizam – u Tropikalizmu.
Tada je, dakle, nastao Tropikazilam?
Da, ideja je bila da imamo klub u koji može da dođe 200-300 ljudi da đuska.
Napravili bismo jednu potpuno tropsku atmosferu i izvrnuli bismo ljude iz vremena, iz prostora za tih par sati koliko bi bili sa nama. Meni je to bilo permanentno, jer smo non- stop to radili.
To je bio jedini način na koji sam mogao da preživim devedesete – nisam uopšte bio toliko u tadašnjem vremenu, već u nekom svom, drugom, paralelnom univerzumu. Tamo mi je bilo dobro.
Tropikalizam je jedna filozofska mašina. Nadam se da ću ove godine, na godišnjicu, izdati almanah Tropikalizma – sve ono što smo pisali: ko je sarađivao sa nama, šta je radio itd. Priređivali smo igranke u klubovima, ali smo održali i puno koncerata, na kojima smo govorili manifeste, igrali igrokaze, radili performanse – slično onome što sam radio na početku s Herojima.
Glumci bi recitovali svoje govore, umetnici bi nam davali svoje skulpture oko kojih smo pravili performanse. Sećam se, Peđa Nešković mi je dao njegovu skulpturu, Dragan Papić, čuveni fotograf, dao nam je svoju instalaciju, dolazili su slikari, pa bi mi dali neku sliku – sve za ’muzej’ Tropikalizma.
Sve sam te stvari čuvao, ali su se po silnim selidbama izgubile, što je šteta, imao sam bar jedno desetak lepih predmeta. Da sam ih bar fotografisao i na tak način sačuvao… Možda neki i budem uspeo da pronađem, kad budem priređivao knjigu …
Na Tropikalizam je, cenim, uticala i latinoamerička muzika?
Oduvek sam obožavao latinoameričku muziku. Đura i mornari nastali su pod najvećim uticajem Brazila i Kube, naravno i Mediterana. Od 1992-93. godine do korone neprekidno sam svirao sa Đurom i mornarima. Svake godine, ako se računa da sam svirao makar subotom (leti sam svirao mnogo više, zato što leti ima terasa i bašti), održao sam sigurno preko 100 koncerata. To je veliki broj.
To mi je davalo snagu i pružalo sreću, mogućnost da izduvam lošu energiju. Drugo, to je bio i svojevrsan trening, tako da i dan danas mogu da, u 65 godini života, izdržim takav tempo – 2-3 sata mogu da igram, pevam i da se mnogo ne umorim, ali zato da se popnem na treći sprat – riknuo bih. Eto, ima nešto u toj muzici.
Da se sad malo vratimo na emisije na kojima ste radili. Već ste spomenuli „Petkom u 22“, „Nedelju četvrtkom“, „Pult“, „Popovanje“, „Hit meseca“, „Nove vrednosti“… Kako je sve to teklo, kako je bilo uklopiti, osmisliti, izvesti sve?
Ja sam imao, kako bih rekao, neprekidnu želju da nešto radim. Dođem tako, recimo, kod Điđe Karanovića, urednika emisije „Neobavezno“, i kažem: „Ja bih da režiram igrani film“, a meni Điđa kaže: „Ne možeš da režiraš, Akademiju još nisi završio, evo ti režiraj emisiju „Neobavezno“. Onda sam uradio emisiju „Mlado beogradsko novinarstvo“, koja mi je bila jako draga.
Tek sam negde 1995-96. počeo da sarađujem sa Stankom Crnobrnjom. Radio sam šou programe sa njim, koji su bili tada jako popularni, zapravo enormno popularni. Pisao sam scenario za šou Biljane Ristić, za „Winer Broker klub“ (to je išlo svake nedelje). To je bilo ranga Minimaksovizije, koliko je to bilo gledano. Tu je Gaga Nikolić bio voditelj, Tika Arsić… U glavnom sam pisao skečeve i scenarija za programe.
Jedno sam vreme, godinu, godinu i po dana, radio kao scenarista u emisiji „Nedeljno popodne“. Vojkan Milenković je tada bio urednik. Emisija je trajala 6 sati, a ja sam bio scenarista celog tog bloka od 6 sati. Lepo sam od toga zarađivao, jer se relativno fino plaćalo.
Uvek sam se vodio idejom da ako radim pet poslova istovremeno, nikad neću ostati gladan. To mi je i dan danas ideja vodilja. Nisam se bio zapošljavao za stalno, sve do 2003. godine, kad sam se prvi put zaposlio u Blicu, gde sam ostao 15 godina.
Da li je nešto od tih tekstova, scenarija, skečeva ostalo sačuvano?
Ostalo je sačuvano nešto od skečeva, nekih 4-5, koje smo radili Milutin i ja. U okviru „Hita meseca“ i proslave Nove godine, napravili smo grupu nalik Monti Pajtonu. Zlaja Fazlagić je bio scenarista, ja sam bio scenarista. Glumili smo svi, Milutin je režirao. Emisija se zvala „Piratska televizija“ i išla je pre „Top liste nadrealista“.
Kako je došlo do realizacije drama „Ban Strah“ (1986) i „Džet set“ i (1989)?
Napisao sam deset drama do sada i možda još dve-tri drame za decu. „Alisu u zemlji čuda“ postavila je Alisa Stojanović ovde u Boško Buhi (1994). „Ban Strah“ je, u režiji Aleksandra Gavrilovića, isto bila postavljena u Boško Buhi, kao dečja predstavu, iako je bila za omladinu.
Predstavu „Džet set“, u režiji Miroslava Jokića, igrali su Kuguarsi. Bila je nenormalno smešna. Meni je bila mnogo draga. Gagi Jovanović je glumio, Dejan Matić, Rade Marković i drugi. Ekipa je bila fenomenalna. Predstavu su premijerno izveli na BELEF-u i bila je toliko smešna da su svi plakali od smeha.
Koliko su je godina igrali?
Igrali su jedno dve godine. Mislim da su odigrali 100-200 predstava. Krivo mi je što nisu snimili film, bio bi jako smešan.
Koja je vaša najuspešnija drama?
Moja najuspešnija drama je „Koju igru igraš“. U Beogradu je u više postavki, više puta odigrana, dok ju je u Londonu postavio Import Theatar Company (Godine 1992-93. sam otišao u London), engleska trupa kojoj se mnogo dopao moj tekst.
Jedan moj drugar, pozorišni reditelj, došao je u Beograd da uči srpski. Dao sam mu dramu da pročita. Kako je naučio srpski, tako ju je preveo. Toliko je dobro uradio prevod da je bila smešna i na engleskom. Zvali su me tek kad su napravili predstavu. I odlično je prošla na premijeri u Londonu.
Zvali su me potom kad se prikazivala na pozorišnom festivalu u Edinburgu. Izašle su pozitivne kritike u novinama. Kad sam se vratio u Beograd, onda mi je Britanski savet Srbije dao stipendiju. I baš im hvala na tome. Zahvaljujući njima proveo sam godinu dana u Londonu, izučavajući medije.
To mi je okrenulo karijeru u nekom drugom pravcu. Krenuo sam da se bavim sociologijom kulture, nekim stvarima koje se tiču tehnosveta, modernog sveta, medija i tako dalje i puno sam napisao knjiga o tome. Mislim da nisam bio u Londonu, ne bih to nikada ni saznao niti bi me to na taj način zanimalo. Po ovoj je predstavi Dušan Varda režirao 1992. godine dobru televizijsku dramu.
Druge su drame objavljene po raznim časopisima. Nadam se da će Udruženje dramskih pisaca Srbije uskoro da mi štampa sabrane drame.
Glumili ste u predstavi „Levoruka žena” Petera Handkea …
Naš prijatelj, Aleksandar Gavrilović, pozorišni reditelj, jedan od najuspešnijih u tom periodu, režirao je 1985. godine „Levoruku ženu“. Predstava je igrana u SKC-u, a glumili su Olja Odalović, Mladen Andrejević, Zoran Cvijanović i drugi. Bila je to sjajna predstava. Milutin i ja imali smo male uloge u njoj.
Šta možete da mi kažete o „Kristalnoj prizmi“, „Zabavnoj nedelji“, „Ponovo sa nama“…
To je taj period kada sam radio sa Crnobrnjom, sa ljudima sa televizije: Anjom Ilićem i Vojkanom Borisavljevićem. Često su me zvali da radim. Znali su da dobro pišem scenarije za televizijske programe. Toga sam radio mnogo.
Jedne sam godine, po ugledu na Monti Pajtona, napisao scenario za muzički festival „Pjesma Mediterana“, koji se održavao u Budvi, pa su me napali u novinama zbog toga, jer su ono što sam uradio smatrali skandaloznim. Izmislio sam novi stil najavljivanja gostiju: napisao sam da pre nego što Sergej Ćetković treba da izađe na scenu, voditelj treba da iščita kako su ga oteli vanzemaljci, pa je bog-zna-šta radio na tamo nekoj planeti – što je, naravno, bilo izmišljeno – pa su ga na kraju bacili na scenu budvanskog festivala, spremnog da peva.
Naravno da su zamenili scenario. Neko je na brzinu napisao drugi, standardni, po kojem se samo najavljivalo ko učestvuje u programu, ko izlazi na scenu, šta se na njoj dešava… To su oveštale stvari. Ne možeš ti takve manifestacije da promeniš…
Vodili ste kultnu radio emisiju „Kurs kreativnog pisanja”…
Da, to je bio period kad sam radio puno emisija na radiju. Na B92 vodio sam zajedno sa Dušanom Nikolićem emisiju „Kurs kreativnog pisanja“, koja je bila neverovatno slušana. Bila je baš kreativna. Pisali smo rečnik novih reći, tako što bismo naveli publiku da nam se javlja uživo i smišlja nove reči ili starima daje novo značenje. Tako je, recimo, nastala reč ’sanjive’ – to su devojke, seljanke, sa njive. Tako je posle godinu ili dve nastao ceo rečnik. Za tu smo emisiju dobili godišnju nagradu Radija B92.
Jeste li objavili rečnik?
Imam ga negde, nije nikad objavljen.
Faktički ste preteča Vukajlije.
Rečnik ima možda nekih 300 reči. Kreirala ga je publika, mi smo samo zapisivali reči. Slušaoci bi se javili telefonom, kazali reč i ona bi nekad bila toliko smešna, da sam znao da plačem od smeha…
Bilo bi zaista lepo kad biste objavili taj rečnik…
Ako ga nađem… Samo da ga nađem…
To bi bilo divno, na taj biste način i zvanično uveli nove reči u naš jezik…
Da. Izvanrednih reči ima. Recimo: ’abažur’ je žurka na kojoj se pušta grupa ABBA.
Možete li nešto da mi kažete o emisijama „Đurina Treš lista”, „Rečnik moderne mitologije”, „Tropikalistički klub”…
Prve dve sam radio na B92. Posle sam prešao na radio Indeks, gde sam duže ostao. Tamo sam radio te tropicalističke radio emisije. To su uglavnom bile kontakt emisije. Jednom sam radio i na radio studiju B, jedno pola godine, emisiju koja se zvala…
„Emisija za mlade roditelje”…
To je bila super kontakt emisija. Puno se duhovitih ljudi javljalo. Bilo je dovoljno samo malo da ih usmeriš i oni su u stvari bili ti koji su pravili emisiju. To je bilo mnogo lepo vreme. Mogao si da čuješ kako razmišlja narod gradski, beogradski. Nekad su se javljali i iz drugih mesta.
To je bilo vreme kad se radio mnogo više slušao nego danas.
Radio je bio mnogo manje naporan od televizije, na kojoj sam kasnije radio. Sa Delčom sam 1994. godine vodio emisiju „Kult detektivi” na Art kanalu. I to je bila dosta popularna emisija, zapravo ekstremno popularna. Ušla je među 10 najgledanijih televizijskih emisija.
Koje su teme bile?
Srđan Dragojević, recimo, dolazi i popunjava leksikon. I dva sata ga propitujemo iz leksikona: ko mu je simpatija, koju knjigu voli, koji cvet… Takva je bila cela emisija. Pitanja pređu u sprdnju, ali i gostu bude stvarno smešno. Imali smo sjajne goste, sigurno njih 50. Forma je bila fenomenalna, čudo da je neko nije preuzeo.
Recite mi nešto o Tropikalističkom klubu…
To je bila isto kontakt emisija, u kojoj su bile samo tropikalističke, uvrnute teme. To ću isto u Almanahu da opišem. Moj drug Nenad Surla Suki bio je zajedno sa mnom jedan od kreatora manifesta Tropikalizma. Par meseci smo razvijali jednu tropikalističku telenovelu meksičkog tipa, poput onih sa Pinka, gde smo na licu mesta izmišljali glupu radnju. Ljudi su se smejali, često se javljali i dopunjavali radnju.
To smo isto hteli da primenimo na televiziji i napravili smo serijal koji se zvao „Zima u El Ranču“, gde smo Nenad Surla Suki, gitarista, kompozitor Mladen Arsenijević Arsa i Aleksandar Kisič Kisa, gitarista, i ja glumili četiri Meksikanca koji ne mogu više da trguju naftom, jer biznis propada, nego su se prebacili da pišu scenarije za telenovelu. Tako sam na licu mesta kucao, a oni su mi pričali gluposti.
Zapisivanje tih telenovela bila je parodija na sve moguće telenovele koje su se prikazivale na televiziji u to vreme, s tim što smo ih pričali uživo. Sećam se da su i kamermani plakali, koliko je to bilo smešno. Onda dođu drugi Meksikanci, Nikola Karović i Slavko Perović, i pevaju meksičke pesme. Snimili smo deset emisija, ali je RTS bunkerisao seriju – nikad nije emitovana – smatrajući da je previše uvrnuta. To mi je baš krivo.
Izvedene su vam „Beogradske priče 1 i 2“ 1993-94. godine. Zašto u SKC-u?
Režirao sam dve priče u okviru pozorišnog omnibusa. Jedna je bila „Bilijarska priča“, a druga „Noćna fantazija“. Bile su to kratke predstave, u trajanju od po petnaestak minuta. Četiri autora je učestvovalo u omnibusnoj predstavi u trajanju od sat vremena. Sigurno su stotinak puta igrane. Milorad Milinković Debeli je imao jednu, Delča je imao jednu, Srđan Anđelić…
SKC je nekako bilo najzgodnije pozorište u to vreme, nekako najslobodoumnije. Tamo je moglo lepo da se radi. Odatle je izlazila i dobra muzika, do ne znam kog perioda, kad su ga rekonstruisali.
Kako je došlo do saradnje sa Kugarsima?
Reditelj Saša B. Latinović, koji je režirao dramu „Džet Set“ (Malo pozorište „Duško Radović”, 1994), dobio je dramu od mene na čitanje. Kako se oduševio, uzeo ju je i napravio priču s Kuguarsima. Šteta što nije snimljena, ne postoji video zapis predstave. Gagi mi je rekao da su je čak jednom i snimili, ali da su tu VHS kasetu izgubili.
Kuguarsi su bili jako popularni. Za njihove se predstave karta više čekala danima. Baš su bili odlična grupa. Oni su mi možda najbolja, jedina zapravo, domaća-srpska-urbana-pozorišna-glumačka-muzička grupa. Imali su tri predstave: „Smešna strana muzike“, „Smešna strana istorije“ i „Džet set“, i sve tri bile su vrh vrhova.
Šta možete da mi kažete o „Groblju mačaka“?
Milija Milutinović režirao је dramu „Groblje mačaka” u SKC-u. Glumili su Igor Pervić i Jovana Petrović. Odlična je bila predstava. Jedno su je vreme igrali i u Dadovu. Izvedena je 100-200 puta. To je jedna beogradska tužna priča koja podseća na „Kad su cvetale tikve“. Publika ju je baš volela. Bila je jedna od mojih retkih drama takvog tipa, kao neka opora drama sa puno poetskih detalja.
Snimili ste samostalni album „Beogradske maštarije“…
Dokumentarni, dugometražni film „Beogradske maštarije“ uradio sam na Art kanalu, sa idejom da na taj način promovišem moj prvi solo album. Deset spotova je predstavljeno u filmu. Drugi deo čini poema koju glavni glumac čita/recituje. To je jedna od najlepših poetskih stvari koje sam do sad uradio. Film je divan.
Sa Milanom Delčićem Delčom 1994. godine vodili ste emisiju „Kult detektivi” na Art kanalu.
S Delčom i pokojnim kumom Markom Đermanovićem, koji glumi u „Maštarijama“, puno sam se družio. Dve-tri godine smo intenzivno sarađivali. To je bila stvarno sjajna emisija, blesava, duhovita. Šta god smo Delča i ja radili, često sam se pola emisije samo smejao.
Moram da izdvojim, iako smo je već spomenuli tokom razgovora, pesmu „Dejo“ za „Smešnu stranu muzike“. Kako ste došli na ideju za pesmu?
Kugursi su radili novogodišnji program koji je režirao Crnobrnja. On me je pitao da li mogu da napravim obradu pesme „Day-O“ Hari Belafonte na srpskom jeziku. Tako sam napisao pesmu „Dejo“ – pošto je to ta muzika. Dao sam je Kuguarsima, oni su je otpevali u emisiji – i to je ekstra prošlo. Gagi me je pitao da li mogu da uzmu pesmu za predstavu i kad sam dao dozvolu, uradili su predstavu, muziku, snimili spot, ploču. Nakon toga krenula im je muzička karijera. Baš se i dan danas radujem što je tako bilo.
To me dovodi do pitanja o osnivanju grupe Đura i Mornari 1995. godine…
Kad sam se vratio u Beograd iz Londona, pošto su Heroji tada već bili prošli i pošto sam uradio solo album „Maštarije“, moj najbolji saradnik, gitarista Arsa, predložio je da napravimo bend. Pozvali smo Miška, koji je svirao harmoniku – tad nije bilo bendova s harmonikom. Pridružio nam se Radovan saksofonista, Kiki basista, Rale bubnjar – stvarno dobra ekipa. Tako smo snimili album „Mediteran“ (1997) i odmah iza njega „Tropikalizam“ (2000).
To je baš moje sledeće pitanje…
Bilo je dovoljno brzih pesama na oba albuma da si mogao da sviraš koncepte ili imaš klupske svirke. Bilo je možda par balada, sve ukupno. Danas sviram sa Burdom, mojim kumom i najbližim saradnikom unazad petnaest godina, tu su i Rale gitarista, Ljuben, harmonikaš, Deki, gitarista. Ceo tim je drugi.
Heroji su art rok bend, dok su Đura i mornari Mediteran-latino gruv. To je nešto skroz drugačije od Heroja. Ali kad sviram tu rok varijantu, gde su glasnije gitare – jeste mi teže kad pevam – vraćam se u dublju mladost.
Znate li da se često citiraju tekstovi iz vaših pesama?
To ne znam, divno.
Ja sam jako ponosan na ovaj period zadnjih desetak godina. Snimio sam dosta pesama, ali ih mnogo ređe izvodim. Više izvodim one stare, iz devedesetih. U međuvremenu sam snimio još dva moja lična albuma, koja ću jednom objaviti. Ove ću godine snimiti još jedan album sa Đurom i Mornarima. O Herojima Milutin radi dokumentarni film. To će isto izaći ove godine. Saša Radojević, koji je isto reditelj, uradio je jednu vrstu igranog filma, u kojem smo mi glavna tema.
Kako izgleda proces komponovanja?
Kada sam prvi put uzeo gitaru u ruke, uzeo sam je po nagovoru mog profesora likovnog, koji je često govorio: „Najlakše vam je da udarate po gitari rukama sve dok ne čujete nešto lepo. Kad naučite dva akorda, možete da svirate i pevate pesme.“
Tako sam odlučio da probam, uzeo gitaru i drndao sve dok nisam uspeo dva akorda lepo da držim. Kako sam to naučio, odmah sam počeo da pravim svoje sopstvene pesme. Nikad nisam skidao tuđe.
Puno sam komponovao. Non-stop sam pravio sa Milutinom nove pesme. Imam preko hiljadu pesama napravljenih. Od toga sam 300 objavio i zaštitio u SOKOJ-u. Planiram još jednu stotinu da objavim, ove ostale sigurno neću stići.
Da li je komponovanje za vas proces igre ili eksperimenta?
Kad gitaru sviram po akordima, pevušim neku melodiju. Taj ritam me povede u neku atmosferu i iz te atmosfere kad se peva, dođe neka lepa melodija, nekoliko dobrih akorda koji mogu da se isprate. Tu melodiju snimim i onda napravim tekst po njoj.
Skoro sam pričao sa Borisom Bizetićem, on je pravio tekst, pa tek posle muziku. Kornelije Kovač mi je isto govorio kako on prvo piše tekst, pa tek onda komponuje melodiju. Ali to je sve različit metod.
Šta je za vas muzika?
Pesme su mi najvažnije od svega što radim u životu. One su mi put kroz ceo život, uz mene su stalno, čuvaju me od svega. I kada sam loše, i kad sam dobro, bilo kad. Može da mi sve propada, uzeću gitaru, sam sebi odsvirati pesme i niko mi ne treba. Znači napuniću se odličnom energijom.
Uz gitaru sam sebe naštimujem i bude mi dobro.
Snimili ste 2017. godine „Vojvođanski san“…
To je lep projekat. Posle Arse krenuo sam u neke druge vode. Đuru i Mornare prebacio sam na priču sa Burdom. Muzika se malo elektrifikovala, jer je Burda više svirao klavijature, ali sam voleo taj trip.
Burda i ja shvatili smo tokom vremena da imamo puno pesama koje smo pisali za druge. Neke su narodnjaci, neke zabavnjaci. Tako sam otkrio da imam dvadesetak bukvalno starogradskih pesama, koje ako se urade sa tamburašima mogu da postanu evergrin.
Našao sam Lazića, koji je sjajan tamburaš i profesor kontrabasa, koji je doveo Stefana Fuksa, isto vrhunskog muzičara, kontrabasistu. Njegovi su tamburaši uzeli i obradili tih deset pesama. Tako su obradili i „Zgromiću te ja“. To je fantastično koliko je to lepa muzika. To je ceo jedan žanr, koji je kao planeta za sebe.
Čovek dok ne uđe u taj duboki vojvođanski melos, nostalgiju, ne zna šta tu sve zapravo ima. Imao sam sreću da sam s tamburašima snimio album i da su me više puta odveli na neka mesta gde su privatno svirali, a posle toga svirali za svoju dušu satima. Po 5-6 sati mogu da sviraju. To šta sviraju i načina na koji sviraju i uklapaju se – to je potpuno fascinantno.
Moram da vratim priču unazad i da pitam za moju drugu (vašu) najomiljeniju pesmu (prva je „Zgromiću te ja“), a to je „Instruktor skijanja“…
„Instruktor skijanja“ je sa prvog singla „Bilder“. Ona se nalazila na B strani. Tad je u bendu bila Katarina Vešović, moja i Milutinova bliska prijateljica. Hteli smo da ona bude pevačica, pored nas dvojice. Dali smo joj da peva „Bildera“. U drugoj pesmi „Instruktor skijanja“ više uzdiše nego što peva, ali to je meni bilo jako pozorišno interesantno. Pesma je nastala kao ideja da bude neka kombinacija muško-ženskog duetskog tria. To je bila ideja tog prvog singla. Posle smo, sa izlaskom „Kize roka“, sve potpuno preokrenuli.
Matica Srpska objavila je vaš „Hvalisavi roman“…
To je bio prvi roman koji sam napisao. Od gimnazije sam pisao pesme i smešne priče. Naš komšija bio je Momo Kapor. Njegova mlađa ćerka Jelena, družila se s Vidom, mojom sestrom. Mi smo živeli kod Ateljea, a Moma u velikom, lepom stanu u Kondinoj. Često sam išao po Vidu, pošto je bila mlađa, pa sam sedeo kod Mome i slušao njega i njegove goste: Arsena Dedića, Radeta Šerbedžiju, Igora Mandića. Sve te zanimljive ljude nikad ne bih upoznao da nije bilo Mome.
Često su pevali uz ploče koje im je Momo puštao. Te ploče su trajno ostale u meni. Njih možda volim ponajviše: od Leonarda Koena, preko Žorža Brasensa, do Bulata Okudžave.
Sedim tako kod Mome i on me pita: „Pišeš li ti nešto?“ Odgovorio sam mu da pišem smešne priče, a on će: „Pa, donesi mi nešto.“ Ja mu donesem roman koji sam počeo da pišem, neki urnebes. Moma je umro od smeha i rekao: „Ovo ti je odlično.“
Pisao sam razne škrabotine. Dugi niz godina, od 14 do 18 godine, pisao sam svaki dan, puno. Izvežbao sam se, pišući puno. Povremeno bi me ljudi, poput Mome savetovali kako da pišem bolje. Imao sam čudne učitelje, koji su dolazili sa svih strana da mi nešto kažu.
Imao sam 19 ili 20 godina kad sam seo da pišem „Hvalisavi roman“. Napisao sam ga iskreno. Već u prvom pasusu sam rekao da pišem roman samo zato da bi neko napokon dobio Nobelovu nagradu posle Ive Andrića, a taj neko sam, naravno, ja. Kroz ceo roman se, kao baron Minhauzen, neprekidno hvalim koliko sam dobar pisac. Roman je neverovatno smešan.
Srđan Dragojević, tadašnji urednik „Studenta“, objavio ga je u nastavcima. Mihajlo Pantić, urednik u Matici Srpskoj, objavio ga je do pola. Kako sam otkucao roman samo u jednom primerku na mašini, nisam sačuvao ni jednu kopiju. Srđan je čak hteo da napravi film pod njemu, ali to se nikad nije desilo.
Potpisujete „Đurine smešne priče“ (1997)...
Voleo sam da pišem smešnije priče, jer sam tad bio pod velikim uticajem Danijela Harmsa i avangardista, Rejmonda Kenoa, Borisa Vijana (koga najviše volim kao pisca), Žaka Prevera – to mi je bila omiljena literatura. Želeo sam tako da pišem, pa sam ubrzao radnju, dodao kemp estetike i malo više pop arta. Sve sam priče objavio u „Studentu“, „Književnim novinama“ i drugim časopisima.
„London“ je nastao kad sam se vratio iz Londona, gde sam počeo da ga pišem. Priča se dešava osamdesetih godina 20. veka, kad sam imao ekipu muzičko-pozorišnih drugara, koji su sa mnom eksperimentisali oko duhovnih stanja. Imali smo sopstvene priče. Puno smo razgovarali o suštinama, o svim stvarima koje su oko nas bitne i nebitne. Tad sam formulisao sve stvari koje sam posle objavio u knjizi „Poezija i suština“. U svakom slučaju, „London“ je bio pun mističkih zbivanja, mističkih dešavanja. Meni je bilo neverovatno da je Bora Čorba obožavao taj roman, iako nije baš neki rokerski roman.
Recite mi nešto više o „Mitologiji tehnosveta“?
To sam počeo da pišem kad sam se vratio iz Londona. Tamo sam otkrio sajber kulturu tehnosveta, jer sam pisao za BBC World Service, u odeljenju za srpsko-hrvatski. U tom odeljenju bilo je desetak naših ljudi, koji su radili emisije samo za naše područje.
Upoznao sam glavnog urednika i rekao mu da i ja, poput Borislava Pekića, mogu da pišem za njih eseje. Dobio sam status počasnog istraživača, što mi je omogućilo da držim predavanja, a kao stipendista londonskog univerziteta mogao sam da čitam knjige iz njihovih biblioteka, u koje inače ne bih mogao da uđem.
Svi eseji koje sam napisao za World Service, bili su okosnica buduće knjige „Mitologije tehnosveta“. Glavna novotarija u to doba bio je neki mali Atari kompjuter, koji se tada prvi put pojavio. Počeo sam da čitam priče ljudi koji su pisali o tome kako dolazi vreme kompjutera – svi će imati kompjutere – razviće se internet... Tako su nastale „Mitologije tehnosveta“ i hvala Bogu da su odmah objavljene. Kad su ih objavili, to je bilo mnogo pre bilo čega što je pisano ovde o tom svetu.
Koje su vam najomiljenije knjige?
Ima puno pisaca koje posebno volim. Ima pisaca čije kompletne opuse volim. Kad otkrijem nekog pisca, onda obično pročitam sve njegove knjige. Volim Kosinskog, on mi je omiljeni, Danijela Harmsa, Franca Kafku, Borisa Vijana, veliki broj francuskih pisaca, Andrea Pjera de Mandjarga. Od domaćih volim Crnjanskog i Stevana Pešića.
Ko vam je najomiljeniji autor iz sveta muzike?
Iz sveta muzike najviše volim kant autore tipa: Dilan, Koen, Čiko Buarke, Kajetano Velozo – to su sve autori koji su gitarom pravili svoje muzičke svetove. Volim, naravno, i velike rok legende, poput Marka Bolanda, Brajana Džonsa, Stonse, Bitlse – sve ono na čemu sam odrastao.
„Nikola Tesla, Treći rajh i vanzemaljci“ (2015), plod je moje ljubavi prema delu Nikole Tesle. Napravio sam studiju kroz koju sam pokušao da dam sve ono što je interesantno meni, a vezano je za našeg najvećeg genija kojeg smo ikad imali. Pisao sam o starijem Tesli, posle pedesete, pa do kraja njegovog života. I dan danas niko nije nešto slično napisao o Tesli.
Napisao sam iz serije o tehnosvetu, „Katalog modernog sveta“ (2010), knjigu u kojoj dalje razrađujem priču o sajber kulturi, civilizaciji ljudi koji streme ka napretku i tim stvarima. Uskoro će mi izaći knjiga „Vrli novi tehnosvet“. To će biti neka vrsta finalnog poglavlja o futurizmu i novoj kulturi.
Druga omiljena tema su mi ezoterija i mitologija, jer su one najviše povezane sa muzikom. Zato sam napisao najviše knjiga iz tih oblasti. Izdvojio bih „Okulturu“ (2013), koja je vrlo interesantna, jer govori o magijskim korenima kulture i svega što nas okružuje. I moju knjigu „Poezija i suština“, u kojoj sam izneo moja razmišljanja o suštinama.
Kakvo je vaše viđenje po pitanju nove tehnologije, novosveta, veštačke inteligencije?
Ja sam pionir na tom polju. Bukvalno sam pisao o tome mnogo pre nego što su se ovde pojavile druge knjige na tu temu. Ono što sam pisao bilo je pod uticajem Tesle i čuvenog francuskog teologa Pjera Tejara de Šardena. Obojica su dodirivali ideje koje su opisivali mnogi mistici, pravoslavni, indijski mistici, koji su opisivali uniju svetske matrice, velike mreže ljudi koji će biti srećni ljudi u nekakvoj velikoj novoj zajednici.
Sve je bilo na nivou neke romantične ideje da svet može da živi u velikoj plazmi lepih ideja, da može da živi u lepoj utopiji zauvek, dok se nisu pojavili ovi destruktivni elementi koje nosi tehnosvet sa sobom, čiji smo svedoci zadnjih deset godina, sa pojavom društvenih mreža. Društvene mreže su toliko izvitoperile mogućnosti i način na koji se poima tehno i sajber kultura, da je ona postala mnogo negativnija nego što je bila.
Kad bih pisao knjigu o društvenim mrežama, to bi bile užasne knjige: klinci igrajući video igru skaču pod voz, skaču s vrha zgrade zarad gledanosti na Tik Toku... Tu generaciju zovem generacija Ž (Žrtvovana generacija). Videćemo da li ćemo imati utopiju ili će biti antiutopija i katastrofa.
To kuda ide i kako svet izgleda sada, deluje mi jezivije kao konstrukt, nego onda kada sam to pisao, devedesetih, ali se nadam da će svet ići ka utopiji. O tome je i Tesla pisao, Dostojevski – svi veliki pisci: o harmoniju ljudi, civilizaciji gde su svi odgovorni svakom za sve, gde je unija svesti pojedinca i čovečanstva na istom nivou, gde jednakost može da se postigne tako što je svest svakog na najvišem stupnju.
Ovim knjigama želeo sam da ukažem na to da su svi velikani svetske kulture i filozofije, zamišljali takav univerzalni unio mistika sveta i to nije ništa loše. To je svet gde bi pojedinci trebalo zaista da streme ka toj nekoj velikoj utopijskoj zajednici prosvetljenih ljudi, a da pritom ostanu svesni svojih zajednica, kultura, tradicije, svega što ostaje kao dar onoga što je čovek imao u prošlosti, a u budućnosti samo još mnogo više.
To je u stvari bila osnovna poetsko-filozofska ideja novog talasa. Mi smo svi verovali baš u takvu ideju. Sad se ideja potpuno upropastila tim novolevičarskim idejama koje su postale gotovo desničarske, a ne levičarske. To je jedna velika tema, koja treba da se još istražuje. Ove knjige koje pišem bukvalno su moj pokušaj da odgovorim sebi i drugima koje to zanima, da li je moguća jedna takva utopija. To je moja žudnja da – bude.
Da li ove knjige mogu da se nađu u prodaji?
Najveći broj njih može da se kupi preko Kupinda.
Imam još samo tri pitanja za kraj: zanima me vaš rad za City magazin. Kako je došlo do saradnje i kako je tekla?
City magazin je preuzela da radi moja prijateljica iz Blica, Aleksandra Držaić, koja je bila urednica kulture i City magazina. Rekla mi je: „Ako hoćeš, piši nešto za nas.“ I ja sam pisao svoje preporuke filmova, knjiga, stripova. Bila je to jako lepa saradnja, sve dok pre dve godine nisu ukinuli Magazin, jer im nije bio finansijski isplativ.
Moram da spomenem „Srpsku OFF i SF priču“ (1999). Ne znam da li znate da smo u toj zbirci izašli zajedno?
Mislim da sam čitao tada i tvoju priču i mislim da znam da je bila jako dobra. Ne mogu samo da se setim ko je bio urednik – Igor Marojević ili još neko…
Aleksandar B. Nedeljković potpisan je zajedno sa Marojevićem kao urednik.
Puno kratkih priča objavljivao sam po raznim antologijama i periodici, tako da mi je mnogo drago kad se nađe neka takva antologija, da ima neka moja stara priča unutra. Puno ima pisaca kod nas koji su izvanredni, talentovani i daroviti. Često su mnogi potcenjeni. Mislim da je vrsta vrednovanja pisaca ili ljudi koji su značajni u kulturi izuzetno zastarela i da su to modeli iz šezdesetih godina 20. veka – da to nije uopšte primereno 2026. godini.
Neosporno je da su u pitanju velika imena – Duško Kovačević, Matija Bećković, na primer – ljudi koji su zaista veliki, ali oni nisu jedini. Ideja je da budu razni ljudi umetnici u vrhu kulturne svesti. Mislim da nemamo ni dobre istoričare, koji znaju da prave dobre knjige iz istorije književnosti, istorije drame, istorije priče, niti imamo dobre kritičare koji to takođe ne mogu – oni prepisuju ono staro, tako da za njih su i dalje svi ti pisci najvažniji, nema novih. Tako da to je jedan sistem koji će se nadam se promeniti u sledećih 15-20 godina, prirodno. Doći će mladi ljudi, koji će tražiti nešto njima zanimljivije, pa će naći pisce koji su pisali njima zanimljivim jezikom i onda će to samo po sebi doći na svoje mesto.
I poslednje pitanje za kraj, da zaokruži cijelo priču: vaš savet mladima?
Mladi su sad u vrlo problematičnom periodu na planeti Zemlji, kada se preklapaju sa, kako bih rekao, devetsto i nekom godinom kad je električna struja uvedena. Kad je krenuo u svoje veliko razotkrivanje, niko nije znao do koje mere će tehnosvet uzeti svoje žrtve. Sad posle 2000. godine, već je u punom zamahu, više nema starog sveta, to su sve samo krhotine, starosveta, kako ga zovem. Postoje njegovi tragovi. Ljudi koji ga vole, naravno da će ga čuvati. Tehnosvet nosi sve svoje nove forme. Dosta je amorfan. Vrlo je teško snaći se u njemu i vrlo je teško postaviti vrednosne kriterije u tom i takvom tehnosvetu.
Zato sam napravio katalog novog sveta, kao temen temeljac – da neko može lakše da plovi kroz tehnosvet. On je kao internet: možeš da uđeš u njega i da se izgubiš, ne možeš da ga savladaš, on je vrlo amorfan, vrlo komplikovan. Deca koja danas odrastaju, prepuštena su tehnosvetu, društvenim mrežama koje su haotične i nesigurne. Mogu da zalutaju u milion pravaca koji su totalno nebitni i da izgube gomilu vremena na nebitne stvari, na nebitne informacije. Zbog toga nemaju dovoljno stabilan vrednosni sistem koji će ih dalje voziti kroz život.
Mislim da bi pravi put bio za svakog mladog čoveka da se što više obrazuje, da iz starog sveta izvuče što više dobrih stvari – kao neko oružje za tehnosvet – i da se onda pusti dalje, jer je to dobra kombinacija – da imaš neku tradiciju iza sebe, a da si sposoban da se prepuštaš izazovima tog novog sveta.
Razgovor vodila
Tamara Lujak
[13] Izvedena je na Letnjoj sceni Kapetan Mišinog zdanja, na Beogradskom letnjem festivalu (BELEF), u režiji Irene Ristić, 1997. godine (prim. aut.)