Helly Cherry Vesti

Najnovije

Kupio sam fotelju bez ikakvog plana. Ušao sam u radnju da ubijem vreme između dve smene u laboratoriji i izašao sa sivom foteljom koja je bila preširoka za moj stan i previše udobna da bih je odbio. Prodavac je rekao da „diše“, da je materijal takav. Podsetilo me je na priču Edogave Ranpa. Sve što diše, znam kako izgleda kad prestane. TV komodu sam uzeo istog dana, da popunim prazninu. Stan u novogradnji u Suvoj Palanci ima tu osobinu da zvuči šuplje ako ga ne zatrpaš predmetima, uprkos skromnoj kvadraturi. Zidovi su tanki, ali ćutljivi. Ne pamte ništa.

Biljku nisam planirao. Našao sam je kod jednog čoveka na pijaci, na kraju reda gde se više ne prodaje povrće nego stvari bez imena. Nije imao tablu, nije vikao, samo je stajao pored velike, tamne žardinjere. U njoj je bila biljka koja nije ličila na sobnu, nije bila pitoma. „Bršljen“, rekao je, naglasivši slovo e, iako mi nije bila potrebna determinacija. Listovi su bili deblji nego što treba, tamnozeleni ali ne zdravi, kao da su dugo stajali bez svetla, pa zaboravili kako da budu svetli. Nisu se presijavali, gutali su svetlo. Nije me čudilo, jer bršljan je senovita biljka. Pitao sam odakle je. „Iz Lomovi je. U tuj goru zemlja ne lega mirno. Tam’ ništa ne rasne samo“, rekao je tiho, kao dijagnozu, a ja sam upro pogled iza njega na te gorostasne i špicaste vrhove prošarane oblacima iznad kasabe. Kupio sam je bez cenkanja. Iskreno, na prvu loptu me je privukla jednostavna tekstura tamnosive žardinjere i zatvoreno zelenilo bršljana. Već sam je zamislio kako daje punoću i stil sterilnom južnom zidu dnevne sobe, a za pola sata se i uverio da je tako.

Prodavac mi je kazao i da je saksija napunjena kvalitetnim đubrivom, iz šuma iznad njegove kuće, a živeo je u nekoj selendri pod Lomovima. Bio je u pravu za kvalitet. Zaronivši prste u saksiju, opipavao sam vlaknastu mešavinu najfinijeg humusa.

Bršljan je imao snažno korenje u šumskom humusu saksije, iznad koje je izlazila letva kao zamena za prirodno stablo u prirodi, njegova kičma oko koje je vijugao svojim puzećim stablom.

Prvih dana sam je držao u uglu između fotelje i komode, kao da joj je tu mesto od početka. Zalivao sam je po osećaju, nisam guglao, nisam hteo da znam ništa više od onoga što vidim. Ne čuvam komšijsku mačku ili ribice, već biljku. Raste, mislio sam. To rade biljke. Ali nisam je video da raste, samo sam primećivao da je bliže. Neki tropizam, šta već, privučena nečim. Jedno jutro je jedan krak bio naslonjen na rukohvat fotelje, tanko, kao slučajno. Za nekoliko dana već je bio omotan oko noge komode. Nije bilo prelaza, nije bilo jučerašnjeg stanja. Kao da preskače vreme koje ne mogu da pratim. U laboratoriji merim stvari, otkrivan one koje ne bi smele da postoje u telu, znam kako izgleda promena, ima brzinu i smer. Ovo nije imalo ni jedno ni drugo.

Prvu noć posle dve nedelje sam sanjao zemlju. Ne sećam se kako sam ušao u san, samo znam da sam bio ispod. Ne u grobu, ne u raci, nego u sloju. Pritisak sa svih strana, ali ne nepodnošljiv, kao da telo zna da tako treba. I nešto je raslo kroz mene, sporo, bez bola, kao da samo menja raspored težine. Probudio sam se i satima nisam mogao da pomerim prste, jer mi se činilo da nešto držim.

Posle toga snovi su dolazili češće. Ne vidim prizore, nego posledice. Probudim se i znam da je nešto dugo trajalo pre mene. Kao kad uđeš u prostoriju gde se nešto desilo, a nema nikoga. Osećam raspored težine pod zemljom, kao da hodam po slojevima koji nisu jednaki. Negde je mekše, negde tvrđe, ali ne zbog kamena nego zbog nečega što se raspalo i ostalo.

Jedne noći se probudim i znam da nisam sam u snu. Neko je tu, ali ne iznad, nego ispod mene, u sloju koji je stariji. Ne vidim ga, ali osećam kako se kreće, sporo, kao da mu je svaki pokret trajao vekovima. I nešto mi govori, ali ne rečima. Osećam značenje pre nego što ga razumem: čekali smo. Hteo sam da se probudim, ali telo nije reagovalo. Tek kad sam prestao da se otimam, san me je pustio.

Te noći sam sanjao jasnije nego što sam želeo.

Nisam bio dole. Bio sam gore, među drvećem koje nije pravilo senku kako treba. Zemlja pod nogama bila je meka, ali ne od kiše. U ruci buzdovan. Ruka mi je radila sama, kao da sam to radio hiljadu puta. Udarac – tup pritisak kroz rame, kroz lakat. Neko se savio ispred mene. Nisam video lice. Opet. Nije bilo pauze.

Probudio sam se sa stegnutim rukama. Biljka je bila pored kreveta, bliže nego ikad, jedan list mi je ležao na ruci.

Vrh oružja beše mokar, ljigav, ali nisam video od čega. Nije bilo važno.

Ono što je bilo važno je da nisam mogao da stanem.

Sve je trajalo predugo, bez početka i bez kraja. Nije bilo pobede, nije bilo poraza. Samo pokret koji se ponavlja.

Ceo sledeći dan nisam mogao da ispravim prste. Bili su savijeni kao da još drže. Gledao sam ih i pokušavao da se setim šta sam zapravo video, ali nije bilo slika. Samo težina. I miris – nešto između vlage i metala. Tople vlage. Biljka je stajala mirno, ali sam znao da me gleda. Ne očima, nečim drugim. Nisam je pomerio. Nisam hteo.

Doveo sam jednu devojku, nije bilo planirano, desilo se posle smene, piće, pa još jedno. Nije pitala mnogo, nije tražila mnogo; takve stvari su lake dok ne uđeš u stan. Čim je ušla, zastala je i rekla da ima osećaj kao da je neko gleda. Klimnuo sam, smejali smo se tome kratko i neprirodno. Seo sam u fotelju, ona na krevet, biljka je bila između nas i nisam je pomerio. Tokom noći se probudila i rekla da neko stoji tu, pričao joj je glasom koji ne poznaje, trenutak pre nego što će da se probudi. U mraku sam video konturu biljke, gušću, kao da se sabrala. Rekao sam da je to biljka. Brecnula se da to nije biljka. Ujutru je otišla bez pozdrava. Nisam pokušao da je zadržim.

Počeo sam da ostajem kod kuće. Prebacio sam se na dnevne smene, pa sam tražio bolovanje; razlozi su bili uverljivi: glavobolja, umor, nesanica, sve je bilo tačno. Kolege sa medicine rada su mi odobravali bolovanje, ali ne preko veze – uviđali su moju neispavanost, ispijenost.

Danju je biljka bila mirna, skoro mrtva, listovi opušteni, bez napetosti. Noću je disala.

Ne čuje se zvuk, ali vazduh se menja; znam kako izgleda kad nivo kiseonika padne, oseti se u mišićima, u mislima koje se usporavaju, kao da neko priguši svet.

Ležim i brojim udisaje, jedan za mene, jedan za nju, ponekad pogrešim redosled i tada mi treba duže da se vratim.

Ostavljao sam noću prozor ne bih li se nadisao. Kao da sam vazduh u stanu delio sa slonom. Njen metabolizam je trošio kiseonik kao premorena zver ogromnih pluća sa ritmom disanja kolibrija.

Krenuo sam da pričam biljci, dugački sutonski ili kasnovečernji monolozi u nedostatku devojke, žene i dece, ne zato što verujem da razume reči, nego zato što reaguje na nešto što dolazi pre reči, na nameru, na ono što ostane kad se rečenica skrati na minimum. Ribe su bile čudne, one ne razumeju taj kopneni život, iako smo svi iz vode ispuzali (iritantno za sve one dvonožne koje je Bog odradio vajarstvom). Dok su na ekranu fudbaleri pikali loptu, analitičari razglabali o namerama svetskih hegemona svojim ratnim mašinerijama, neke domaćice brbljale o kućnim izumima farbanja jaja, ja sam biljci pričao o svom poslu laboranta, o mokraćnim, krvnim i sekretornim uzorcima koji ponekad ne liče ni na šta poznato, ali ipak imaju granice, o ljudima u čekaonici koji kukaju o simptomima koje ne umeju da opišu, o Suvoj Palanci koja truli rapidnim tempom emigriranja mladih iz nje. Kad ćutim, listovi se blago pomere. Kad lažem, zategnu se jedva primetno. Naučio sam da ne lažem.

Snovi su se preselili u dan. Ne mogu više da kažem kad sam budan a kad sanjam. Sedim u fotelji i od‌jednom sam opet tamo, ali bez prizora. Samo pokret. Ruke mi se blago pomere same, kao da završavaju nešto što sam prekinuo. Zadržim ih, prođe. Ali osećaj ostane.

Jedne noći nisam otvorio prozor, beše to ledena martovska noć. Hteo sam da vidim dokle ide. Ležao sam i čekao, vazduh je postajao težak, spor, glava mi je pulsirala. Prozori od plastike i metala nisu disali kako to umeju drveni, starinski prozori.

Biljka je bila bliže nego ikad, skoro preko mene, osetio sam hladnoću listova na vratu i nisam se pomerio. Кao da je nameravala da se ugura u moja pluća svojim zelenim prstima i isisa mi i to vazduha što ima u meni. Prvi put nisam imao potrebu da udahnem onako kako sam navikao. Postoji drugi način, ne ide kroz nos ni kroz usta, nego kroz nešto dublje, starije, kao da telo zna put koji sam sâm zaboravio.

Sada je biljka u sredini sobe, fotelja je pomerena uza zid, komoda takođe, stan više ne zvuči šuplje. Ne otvaram prozore, ne idem na posao, telefon ne zvoni. Noću se budim bez potrebe da proveravam da li sam sâm.

Nisam.

Biljka je uvek tu. Ne moram da je gledam.

Danas sam pokušao da izađem. Stajao sam na vratima i nisam mogao da se setim zašto sam ih otvorio. Vazduh napolju mi je bio nekako pogrešan. Suv. Lak. Kao da ne pripada ovde. Zatvorio sam vrata i vratio se.

Lakše je unutra.

Ne brojim više udisaje. Nekad sam pokušavao da pratim – jedan za mene, jedan za nju. Sada nema smisla. Ne ide to tako.

Noću se ponekad trgnem, jer mi se učini da sam ponovo tamo. Ruke mi se same zategnu, kao da drže nešto teško. To brzo prođe.

Ne ustajem.

Ujutru zateknem tragove zemlje ispod noktiju. Jednom sam pokušao da ih operem.

Nije išlo.

Samo ih ja vidim. Možda i ona nesrećnica što se zadesila u stanu. Možda i onaj seljak sa pijace.

Biljka tada nije bila u sobi.

Bila je bliže.

Nenad Smiljković

U kasnu subotnju večer, tog kišnog 28. oktobra 2017. godine, oko 22:30, na odeljenje suvopalanačke hitne pomoći doslovce je uletelo troje ljudi, stariji roditelji i sredovečni sin, nastanjeni u naselju Jalovište.

Nisu umeli da objasne tačnu adresu ni simptome.

Taksista u noćnoj smeni naveo je u policijskoj izjavi da su mumlajući upali i posedali u taksi, rukama pokazivali skretanja kroz mračne, memljive i mokre ulice, udaravši ga po ramenu i hvatajući se za ručnu kočnicu auta kada su se približili bolničkom krugu osvetljenom agregatima. Poznavao je te stanare i shvatio da je u pitanju neka velika muka ili šok. Čitav severni deo palanke bio je u mraku cele noći zbog pada stuba glavnog električnog voda, usled erozije izazvane nenormalnim bujicama brdskih potoka. Palo je previše kiše tih par dana – 137 litara po kvadratu bilo je previše. Za nepunih pola sata, horde ljudi je pristiglo, što u hitnu pomoć, što na prijemno-trijažno odeljenju bolnice. Simptomi su im bili isti: enorman napad histerije.

Toliko je naraslo panike u ovim ljudima da govora ne beše. Mumlali su kao praljudi. Strah im je nicao iz iskolačenih očiju, naježene kože, tahikardije i hipertenzije. Tri preloma, nekoliko iščašenja i uganuća govorilo je o munjevitom istrčavanju iz zgrade u stampedu. Medicinsko osoblje samo je očitavalo parametre sa manometara i uzoraka krvi. Pretrpljeni strah harao je njihovim blokiranim umovima, oskudno opremljenim praiskonskom refleksijom kretanja i bežanja od izvora traume.

Policija je pristigla oko sat vremena pre ponoći do problematične zgrade u Šumskoj ulici, broj 13, ulaz B. Pošto su evakuisali poslednjeg stanara s invaliditetom pod jakim lampama, u vidnom stanju pretprljenog infarkta, zatvorili su zgradu, postavivši jedno od svoja dva patrolna vozila da dežura, panično žmirkajuću plavim rotacionim svetlima po gustom mraku.

Nekih pola sata ranije, stanari ulaza A sa nevericom su sa prozora i terasa posmatrali histeriju komšija u susednoj zgradi, prihvatajući ih, dok su lupali na vrata i razvozili ih do bolnice. Ništa se nije dešavalo čudno u zgradi A. Stanari “A” gledali su svoje “B” komšije kako pri svetlostima sveća i kineskih svetiljki jurcaju po spavaćim sobama i kuhinjama, vrište po kupatilima, lome stakla dok “gađav nešta”, lupaju vratima po haustoru zgrade.

Rano ujutru potvrđen je slučaj skoka stanara sa četvrtog sprata te šestospratnice, bočno od zgrade. Sedamdesetrogodišnjak, najpre se zakačio u krošnje neposečenog hrasta iza zgrade, gde mu je leva ruka ostala otkinuta. Pao je glavom na ivicu betonskog zida kod kontejnera, odlomivši lobanju približno na pola. Prizor je izazvao jutarnje povraćanje bolničara i par policajaca i produženu noćnu autofagiju.

Oko tri ujutru primećeno je da je podzemna voda od snažnih padavina probila u podrum zgrade. Bila je duboka nekih sedamdesetak centimetara. Po njoj je plutao sav podrumski inventar stanara - cepanice za ogrev, švercovana roba, odlagane novine, stare cipele i zimnica u plastičnim flašama. Miris zemlje i buđi širio se stepeništem. Vlaga je znojila tople podrumske zidove. Kapi su se slivale niz cevi, kao da neko diše iza betona, kondenzujući svoju paru iz nozdrva po zidovima.

Iz severnog temelja, takve poroznosti da građevinska inspekcija ne bi odobrila puštanje zgrade u upotrebu, kuljala je voda iz obrližnjeg šumskog potoka, naraslog kroz okolne vododerine i uvale. Hektari hrastove i bukove šume prostirali su se ka severu iza zgrade, ka čudnim planinskim šiljcima misterioznih Lomova. U distopijskim balkanopolisima ranga despotija, tim mikro državicama pod patronatom Euro-američkog Petog Rajha sve je funkcionisalo na granici civilizacijske pristojnosti, redovno čak i ispod; divlja gradnja, korupcija, inflacija, pljačka naroda smanjivanjem ličnih dohodaka – prednjačili su. Kao da svetski oci nisu mogli dovoljno da naštampaju papirnog novca (odavno bez pokrića) samo za sebe, a kamo li za ostalu raju, životinjski zadovoljenu hranom, medijskim i manifestacijskim majanjem, stanovanjem, odevanjem, pukim preživljavanjem.

U šest je stigla vest od stanara okolnih zgrada da je policajac Radisav Patrnožić, veteran pred penzijom, ušao samovoljno u zgradu B, krenuo nasumično da puca po stepeništu i hodnicima spratovima (pogodivši oronulu fasadu zgrade A jednim od hitaca), a potom upucao samog sebe u slepoočnicu u haustoru.

Oko osam časova ujutru stigli su specijalci iz okolnih, većih gradova. Izvučeno je telo policajca, a zgrada B zapečaćena sa svih strana. Jedan od specijalaca je, sišavši u podrum, samovoljno upucao svoje noge heklerom.

Stigao sam u Suvu Palanku helikopterom iz Niša oko devet. Helikopter je kružio nad šumom i naseljem kao insekt nad trulim voćem. Zgrada B se videla iz magle: blok od betona koji je proklijao, delimično zgrabljen šumskim rastinjem.

Zatekao sam opisano stanje, pročitavši zapisnike, dodatno usmeno obavešten od uspaničenih policajaca, vatrogasaca, bolničara.

Unutra su me dočekale beleške po zidovima haustora.

Stanari su nekada pisali kratko, nesigurno.

„Zid me sluša kad spavam.”

„Duvar mi se ceri!”

„Vidim kako tlo ispod zida treperi.”

„Mislili smo da su to gljive, ali sad znamo da su to pluća nečega… nečija.”

Podovi su bili mekani, kao da hodanje ima puls. U svakoj prostoriji miris zemlje, nečeg živog i nevidljivog. Na zidu u hodniku – narandžasta mreža koja je titrala na vlagu njegovog daha.

Napolju, šuma se povijala na vetru. Lomovi su ležali iza magle, kao da se oslanjaju na to zdanje. Ispod betona, čuo se zvuk koji nije bio šum podzemnih voda.

Bio je to udisaj.

Tlo je disalo pod zgradom.

Stanari ulaza B počeli su da dolaze k sebi s napredovanjem obdanice. Prve reči pale su oko podneva. Ljudski mozgovi su slični, strah je kalauz primenljiv na sve njih. To je brat životinjskog straha od vatre.

Prvoispitani stanar Marinko Bukumirović, 67 godina, udovac, vojno lice u penziji, objasnio mi je da se ne seća paničnog bežanja iz svog stana broj 2. Ima prekid svesti, koliko sam shvatio, od 22:17 kada je ugledao vreme na svom ručnom digitalnom satu, probuđen nekakvom potmulom bukom u podrumu. Kaže da je postao svestan negde oko deset ujutru, što je i potvrdila sestra na internom odeljenju, gde je zbrinut usled ozbiljne hipertenzije koju su mu skidali cele noći. Kaže da je u tom periodu, možda neki sekund ili čak i ceo minut kasnije, pucano na njega, i da su meci, koji su se zarivali u njegovo telo, išli toliko pravi, da su ga nagnali na bežanje kog se ne seća. Ništa nisam više mogao da izvučem iz njega sem premotavanja tih rečenica i delimičnog prepakivanja. Pucnji su stizali iz pravca šume iza zgrade. Pregledom tela, ustanovljeno je da Bukumirović nema nikakvih ulaznih, niti prostrelnih rana. Uganuće desnog petnog zgloba se ne računa.

Ružica Tršić, stanarka broja 34, izjavila je da je cele večeri dremala na kauču, čekajući supruga iz smene. Kaže da se uspavala oko pola jedanaest, možda koji minut ranije. Seća se poslednjeg trzaja, pri svetlosti upaljene slavske sveće u kuhinji. Opisivala je kako je plafon iznad nje, u jednom trenutku, počeo da se ponaša kao da je od tanke membrane – vlažne, prozirne, koja diše. Iz te membrane su se, po njenim rečima, formirali obrisi nečega što je ličilo na ljudsku glavu, potom na više njih, stisnutih jedna uz drugu, kao da žele da se iscede kroz gips i ciglu. Sveća se ugasila sama od sebe (nije sigurna), i tada je čula onaj „potmuli šum iz podruma“.

Tokom uviđaja primećena je vlaknasta, narandžasto-beličasta struktura koja se protezala duž temelja i uvlačila u pukotine zidova.

Kasnijim analizama utvrdio sam je da je ulaz B bio dublje ukopan u padinu, gde su podrumi dolazili u direktan kontakt sa slojem micelije koji se pružao kilometrima unaokolo, sve do šumskih temelja Lomova. Zgrada B pripadala je nekadašnjem Institutu za agrobiologiju, koji je od 1987. do 1992. godine sprovodio istraživanja o otpornosti gljivičnih kultura na zračenje i hemijske agense. Posle ratova i tranzicije, sve je zatvoreno. Neki Srbenda se setio da zaradi tako što je tu zgradu minimalno rekonstruisao stambenom adaptacijom i prilepio je trinaestici B, u okviru minornog naselja u Šumskoj ulici krajem devedesetih, kada je ovde još bilo nešto neemigriranog suvopalanačkog življa, pre ekstremne beogradizacije srpskih provincijskih despotija.

Tlo ispod Jalovišta bilo je ispresecano starim rovovima i masovnim grobnicama iz 1943. godine, gde su streljani partizani i civilno stanovništvo. Gljive, hranjene vlagom i kostima, vekovima su formirale gustu, umreženu masu – prirodnu nervnu mrežu tla.

Te noći, kada je voda prodrla u podrume, micelijum je, kao senzor, reagovao na vlagu i električno polje ljudskih tela iznad. Nije ovo bio tipičan micelijum. Ono što su ljudi nazivali „buka“ bila je, po svemu sudeći, reakcija tog podzemnog organizma, kroz koji su se svesno ili hemijski probudili tragovi mrtvih.

Streljani 28. oktobra 1943. godine, kako je i pisalo na spomeniku NOB u Jalovištu – u istom satu, 22:17 – počeli su da se prenose kroz micelijum, kao svetlosni impuls kroz živac. Zidovi od bizarne suvopalanačke opeke, mešani gljivičnim vlaknima, samo su preneli signal: memoriju smrti. Mrak, pucnjave, umiranja.

Zgrada B je, time, postala provodnik, a živa tkiva u njoj efektori – nastavili su reakciju streljanih tkiva. Prvi sloj betona koji se sreo s gljivom, prva soba u kojoj je neko dremnuo, svaka kap kiše što je spustila frekvenciju u zemlju – sve se složilo u istu tačku ponavljanja. Stanari nisu videli duhove. Oni su bili propušteni kroz njih.

Bar tako mislim.

Zgrada B je zatvorena, ali tlo pod njom nije mirno. Ono udiše vlagu, izdiše paru, i pamti svaku težinu koja je tu stajala.

Kako sve ovo znam?

Živim na drugoj strani obronaka zloćudnih Lomova, sedamdeset kilometara severo-zapadano od Suve Palanke. Zidovi mog stana su od suvopalanačkih cigli. Ta opeka je geološka memorija, a kilometarske mreže micelije su pokrov što povezuje sve užase koji su se dogodili na ovom prokletom tlu Evrope, premeštajući ih sa jednog na drugo mesto i utiskujući ih u trenutne generacije.

Vrištim u snovima, oplakujem užase nad svojim precima u sarkofagu svog stana od zidova izgrađenih od ove užasne opeke astralnog porekla. Ne pohode živa tkiva samo užasi poslednjih poprišta na silu oduzimanih života – ‘43 samo je jedan od poslednjih ehoa genocida. Šta da vam kažem o bici kod Obilićevog kamena 1345. godine? Te bitke nema u zvaničnoj istoriji, kao ni hiljade njih. Kakvi su se samo pokolji dešavali na ovom tlu vekovima unazad – krv i lešine hranile su čitavo okolno drveće, tu miceliju upletenu međ njihovim korenjem.

Ništa ovde zaista ne umire, sve je upamćeno, utisnuto u zadešena živa, vekovima reciklirana tkiva. Ljudski intelekt uspeva da jedva zagrebe po toj užasnoj činjenici...

Nenad Smiljković

The Cult of Ghoul

Najnovije

Važna napomena!

Pratite nas na Fejsbuku

Blog Archive