Prvi uzorak mleka sam bacio, smatrajući ga greškom. Drugi sam pripisao laboratorijskoj kontaminaciji. Treći sam sklonio u fioku bez oznake. Sve je ličilo na grešku u lancu – loš transport, pogrešna temperatura, možda seno pomešano sa nečim što ne bi smelo da uđe u ishranu. Protein je pokazivao stabilnost tamo gde je trebalo da se raspadne. Nije reagovao ni na toplotu, ni na enzime, kao da nije bio živ, ali ni mrtav. Zaključio sam da je problem u metodi. Zatvorio sam nalaz kao nebitan.
Prvo sam primetio promenu u uzorcima, ne u ljudima. Boja nije bila pogrešna – bila je neprirodno tačna. Jogurt iz gradske distribucije imao je nijansu koja se nije uklapala ni u jedan spektar masnoće ili fermentacije. Bio je taman, ali ne mutan. Kao da je svetlost kroz njega prolazi sporije.
U lokalnom Zavodu za javno zdravlje radim dovoljno dugo da znam razliku između greške i anomalije. Ovo drugo ima miris. Ne bukvalan, već onaj unutrašnji, koji ostaje iza očiju. Analize su pokazivale sve i ništa. Bakterijski nalaz uredan. Bakterije su fermentisale laktozu, ali ne i to čudno mutnilo. Termička obrada pravilna. Proteini stabilni, ali neobično otporni. Kada sam pokušao standardnu denaturaciju, struktura je ostajala. Kao da sam grejao sećanje, ne supstancu.
Sutradan su pristigli prvi izveštaji iz grada potmulim glasinama, crnohroničnim stubcima lokalnog lista „Vapaj Pčinje”. Penzioneri sa promenama ponašanja. Radnici iz pekara koji prijavljuju „čudan nagon“, poremećaje sna, agresiju bez povoda. Jedan slučaj zaključen je kao psihoza – starac koji je zaklao i pojeo sopstvenu mačku u zgradi Trešnjine ulice. U zapisniku je pisalo: dezorganizovana ličnost, socijalna izolacija. Meni je zapalo za oko nešto drugo: u njegovom frižideru nađene su tri prazne flaše jogurta iz iste serije pakovanja.
Prion sam prepoznao pre nego što sam sebi to smeo da priznam. Ne zato što je bio jasan, već zato što je bio odsutan tamo gde bi struktura morala da se slomi. To nije bolest koja dolazi spolja. To je podsećanje koje se budi iznutra. O zoonozama sam čitao dosta još kao student. Užasavalo me je sve to mikrometarski malo što obuzme i kontroliše ogromne telesine. Pre četvrt veka evropskim je medijima harala bolest ludih krava, ali ovo su bili neki drugi prioni, zaborav kome je upriličeno da iskaže svoja pamćenja.
Počeo sam da povezujem tačke: distribuciju, mlekare, rute kamiona. Sve je vodilo ka brdskom predelu pod planinom, a odatle ka nekoliko sela u višim predelima. Jedno ime se ponavljalo u dokumentima: mala mlekara koja je otkupljivala sirovo mleko sa planine, sa ispaša gde „trava kasni s prolećem“.
Nisam imao razlog da idem na teren. Postojale su službe za to, pravilnici, granice nadležnosti. Grad je već pokazivao simptome, ali nije bio moj posao da tražim uzrok izvan uzorka. Spakovao sam opremu.
Krenuo sam tamo sam. Ne iz hrabrosti, već iz potrebe da zatvorim krug. Grad me je već primećivao; ljudi su me gledali duže nego što treba, nepristojno, kao da procenjuju mesnatu masu, masne naslage, raspored kostiju. Sklanjao sam se od njih. Ne bi ugrizli, još uvek ne, ali nagon je bio tu, potmuli, podsvesni, jedva obuzdan frontalnim korteksom, onim što nas još čini ljudima.
Planina je bila vlažna, iako kiša nije padala. Seno se sušilo sporo. Klima je bila kao da je to mesto na Farskim ostrvima, a ne u još jednoj balkanskoj zabiti. Lomovi, desetokilometarski planinski venac na severu, šiljaka poput televizijskih tornjeva. Kome i šta te geološki vajane antene odašilju u beznađa svemira? Ili primaju signal otuda? Oduvek su Lomovi u meni izazivali nelagodnu misao, dok sam bezbrižno odrastao u Suvoj Palanki pod njima.
U selu Kraguj staja je stajala otvorena, bez vrata. Pokidane šarke su se klatile na vetru. Unutra je miris bio sladunjav, težak. Krava Šara ležala je mirno, previše mirno. Sita, zadovoljna, poput vuka nakon gozbe ovcom. Kada me je pogledala, osetio sam isto ono što sam već video u gradu: ne glad, već orijentaciju. Govedo je teško disalo, nesposobno da ustane.
Stočar je bio povijen, sa zavijenom rukom. Rekao je da ga je Šara „zakačila rogom“, prikrivši laž rečima, jer se video ugriz, a ne ubod na njegovoj šaci. Govorio je o vuku, o kozi koja je nestala, o noći bez zvukova. Nije pominjao čudno seno, Šarine pašnjake. Za to sam saznao nešto ranije, od komšije, usputno, kao priču o „onoj gadosti što je voda izbacila iz pećine i pomešala sa travom“. Zavareni okovratnik od masivnih karika i zamenjeni stub ukazivao je na zversko ponašanje sada mirne i obamrle Šare na očiglednoj samrti.
Stočar me je gledao čudno, kao obrok posle kosidbe. Bio sam njegov sir, proja, luk, slanina, rakija, vino, natenane umotana cigara – sve je video u mom mesu, krvi i kostima, upakovano kožom. Rekao je da je izmet krave zaudarao užasno, da smrdi „na kozu“. Lanuo je, pa zaćutao, okrivivši vuka što je upao u štalu, rekavši da se krava toliko trzala od straha da je pokidala lanac i probila vrata. Oblizao se prema meni neprimetno, pa se naglo trgao, postideo i skrenuo pogled. Bez reči je pokazao ka puteljku i pašnjacima iznad nas, pa utrčao u kuću.
Šara je pokazivala jedine simptome među planinskim stadima i krdima, ona je bila nulti pacijent. U sadejstvu sa veterinarskom službom i policijom koja je obuzdavala pomahnitalog stočara samca, krava je eutanizirana i odmah disektovana. Crevni trakt biljojeda već je trulio, nesposoban da svari mekana tkiva koze, dok je stočar i dalje lagao da je vuk odneo kozu, pokazujući na razvaljena vrata i smetlište gde je bacio kozji skelet sa dronjcima kože. Veterinari su dodali Šaru na smetlište i spalili je. Sir od mleka ove krave propisno je zaplenjen i uništen. Mlekara je kratkotrajno zatvorena zbog potpunog sanitarnog i biohemijskog pregleda. Prioni su jedino jurcali tom zlokobnom serijom jogurta kroz svoje suvopalanačke konzumente, nastalom od mleka koje je toga jutra mlekari predao stočar, umiren sedativima.
Pećina je bila iznad ispaše. Nije izgledala staro, izgledala je dugo zatvoreno. Neprobijeno. Aprilske mesečne padavine od čak 173 litara po kvadratu u ovoj regiji nadojile su pećinsku utrobu. Začudo, Lomovi su ogromnu količinu sručene vode upili, dovevši do sporadičnih curenja. Na stenama su bili tragovi slabe bujice, a među njima crni ostaci nečega nalik plesni pomešanoj s nematodama – pod prstima rukavica raspadalo se bez otpora. Nije smrdelo. To me je najviše uplašilo. Kontaminirani pašnjak ograđen je bodljikavom žicom, braneći kosidbu i ispašu.
Zastao sam na trenutak iznad ulaza, više zbog tišine nego zbog nagiba. Učinilo mi se da sam već bio tu, ne kao čovek, već kao nešto što zna raspored bez gledanja. Kamen pod nogom nije bio samo podloga, već granica. Na delić sekunde, pogled mi je skliznuo naniže i nisam video travu, već slojeve – kao da je površina samo tanka opna iznad nečega što čeka da se probije. Trepnuo sam i sve se vratilo na svoje mesto. Zabeležio sam u svesci: „Subjektivni utisak, verovatno zamor“. Nisam bio siguran da sam to napisao zbog evidencije.
Uzeo sam uzorke iz kravljeg tkiva, trave koju je pasla, zemljišta što je bujica okvasila, iako sam znao da je besmisleno. Prion se ne izoluje kao bakterija. On se prepoznaje tek kada je kasno, kada je već naučio novog domaćina. Samo sam konstatovao da je bujica iz planinskih nedara izbacila nešto. Planinska utroba ispovraćala je na pašnjake ono što je dugo nosila u sebi, a što je Šara nehotice popasla.
Tada sam shvatio: biljojed nije bio prepreka. Bio je posuda. Drevno mesožderstvo, starije od lova, starije od očnjaka, pronašlo je mleko kao transport, najčistiji put ka mnogima. U eonima nesvrhovite evolucije, tih eksperimenata prirode pod vedrim nebom, nešto je preživelo. Nije mu bila potrebna krv. Dovoljno je bilo pamćenje mesa koje se nekada hranilo mesom, pa zaboravilo, zaćutalo u utrobi neispitanih Lomova.
U gradu simptomi su se ubrzavali. Ljudi su prijavljivali snove u kojima hodaju četvoronoške.
U izveštajima se pojavila reč plen – uvek pod navodnicima, kao da birokratija može da je obuzda. Beleženi su ljubavni odnosi puni ujeda, u pojedinim slučajevima toliko krvoločni da je odgrizen deo ruke ili butine. Komšije su kidisale jedni na druge, prioni su samo pojačavali njihovu nelagodu suživota, dodajući žestinu njihovim suđenjima za među placa, prava na ulaz. Krivične prijave su pljuštale. Zatvori su se punili.
Deca u školama i vrtićima sporadično su grickala jedni druge, učitelje, vaspitačice. Pronađen je đak koji je progutao vrapca – celog, sa sve perjem i kljunom. Prion je mudro kontrolisao domaćine, ne dajući epidemijske kataklizme poput scenarija B flmova.
Poslao sam nalaz državnom Zavodu. Odgovor nikada nisam dobio. Iako je distribucija mleka obustavljena „preventivno“, već je bilo kasno. Ne možete povući nešto što je već popijeno, što je ušlo u decu, u stare, u navike. Neko u Zavodu je već pio taj crni jogurt. Prioni su bili u njemu, i sada, medijskim stišavanjem nesvesno je štitio ono što ga je već obuzelo.
Noću, dok ovo pišem, čujem kako komšije iznad mene hodaju tiše nego ranije. Ne kriju se – prilagođavaju se. U frižideru nemam mleko. Ne koristim ni mlečne proizvode; alergičan sam od detinjstva. Mleko je hrana za odojčad.
Ipak, osećaj ne nestaje. Možda je dovoljno bilo da gledam. Da razumem.
Prion ne umire. On se seća, a kroz domaćina ispoljava svoja sećanja, pojavu za koju je dizajniran. To je nešto drevno, što je živelo u tkivima predatora koji su nestali pre imena, čamilo u mesu krvoločnih nemani, izvitopereno i otporno na milenijumske udarce vremena.
Mleko je samo bio način da se to sećanje ponovo podeli. Procurelo je iz vimena kao što je iscurelo iz lomovske pećine.
Ako neko pronađe ovaj zapis: ne tražite lek. Ne tražite krivca. Samo prestanite da mislite da je čovek konačni oblik ishrane.
Planina će uvek imati još jednu pećinu.
Varoš je zasad izolovana. Najlabilniji su u zatvoru, terapijsko suzbijanje priona je izuzetno teško u medicini. Sever zatvaraju Lomovi – jug, istok i zapad zapuštene varoši bez stvarne migracije. Srećom, Suva Palanka je leglo nepotizma, te nema neke potrebe za velikim dnevnim migracijama stanovništva. Ali izolacija nikada nije bila zaštita – samo odlaganje.
Pitanje je vremena kada će prion procuriti dalje, kako su to Lomovi učinili.
