Stekao sam dojam da su svi na svijetu, uključujući i mene, u jednom trenutku izgubili vjeru. Tada se pojavio On: Najuzvišeniji od svih; izronio je iz ruina staroga svijeta i prosuo  kristalnu noć po nestrpljivim pejzažima ove čudesne stijene.

Noć je trajala dugo, tačnije podsjećala je na neprekidni sumrak nordijskih prostranstava. Međutim, za nas je Njegova pojava predstavljala prosvjetljenje i unijela mir među ljude – upravo onu kariku koja je vijekovima nedostajala – a čija je odsutnost opustošila veći dio planete. Nismo ga htjeli nazivati Bogom, jer bogovi su već odavno pali; ležali su ispod gradova od pijeska, ispod srušenih snova kleptokrata i sprženih nada osornih sluga, koji izgradiše sistem osuđen na propast, a sve zbog nedostatka mira... mira i blaženstva, što bijahu uhvaćeni u vrtlogu pohlepe i ludila za kriptovalutama.

Otkuda baš tada da se pojavi On?! Evo reći ću da smo ga prozvali Sveštenikom. Pa otkuda, dakle taj mračni sveštenik, što u svima probudi nade? Možda je namirisao odsustvo blaženstva, možda je namirisao očaj, pa je odlučio da ponudi rješenje. Ko bi to znao?

Kako god bilo, svijet je, čak i u noći, ponovo procvjetao. Svi smo udružili snage kako bismo izgradili novo mjesto za život, jer svježi snovi o odlasku na drugu planetu tada još nisu mogli biti skrojeni.

Kod Njega smo mogli tražiti oprost od višedecenijskih grijehova, od prljavih grešaka naših očeva i djedova. Od njega smo mogli tražiti rješenje, sa njim crtati mape i graditi palače. Učinilo mi se da smo napokon ponovo tu, na pravom putu – da smo pronašli sebe – zahvaljujući Njemu. Bio je ljubazan, susretljiv, ne toliko nametljiv... Učio je od nas, a mi od njega. Nadopunjavali smo se znanjem i strahovima, ostalim emocijama i sjećanjima. Mi smo njemu pričali naše bajke o ljubavi, opisivali bitke, prisjećali se kolonizacije, ekspanzije i revolucije. Pričali smo mu o egipatskim piramidama i Kineskom zidu. On je nama otkrivao snove, vizije, pričao nam o drugim svjetovima, obećavao moderne kule i gradove. I sve je tako savršeno funkcionisalo, dok se nisam trznuo iz košmara, te shvatio da ne pišemo uspavanku za vrli novi svijet – već svjesno jurimo ka ambisu i nepovratu – gradimo kulu od karata, a vjetrovi su sada na obzorju formirali oluje...

-----------------------

Probudio sam se bio u ponedjeljak ujutru, oko osam sati samo da bih na vijestima saznao kako je On sagradio mašine (uz pomoć nekolicine živućih inžinjera) koje su počele da gutaju ostatak knjiga iz Nacionalne biblioteke, simbolično prozvane Babilonska. Kada kažem gutaju, konkretno mislim na to da bukvalno uzimaju knjige i trpaju ih u svoje metalne čeljusti, cijepaju korice i hrane se sadržajem koji su kreirali pametni, iskusni pisci i putopisci prošlih civilizacija. Bilo je tu historije, komedije, drame i naučne fantastike, a cilj je, zapravo, bio da se strojevi nahrane podacima koje će koristiti za razvoj i napredak novoga svijeta.

Koliko god se ja, ili bilo tko, slagao ili ne, sa tim varvarskim činom, svakako ništa po tom pitanju nisam mogao učiniti. On je bio iznad svega i pomagao nam je da procvjetamo. Prije samo nekoliko sedmica, jedan buntovnik je spaljen i pretvoren u pepeo, samo zato što je pokušao da obmane Njega. Od tada smo postali svjesni opasnosti koja se krije iza paravana sreće, progresa i snova o budućnosti; ali sve je već bilo kasno.

U srijedu se rodila nova beba, koja nije imala roditelje. Vještačka oplodnja mašine sintetičkim sjemenom postala je nova realnost. Uskoro smo imali malu armiju sintetičke djece koja su uz pomoć supermoderne tehnologije posjedovala i biološku komponentu, rasla su i razvijala se u tinejdžere i tinejdžerke koji su išli u specijalnu školu. Tu nije bilo ocjena – samo upijanje informacija – resetovanje po potrebi, te spoznaja o drevnom svijetu, koji je bio zatrpan nelogičnostima, nepravdom i zatrovan ratovima, ali imao je ono nešto što ovaj novi nikada neće imati: napaćenu dušu. Kod njih nije bilo seksa, droge i rokenrola. Postojali su samo žudnja za pametovanjem i glad za spoznajom. Prozvali smo ih generacija W.

Godine su prolazile a na platformama su se prikazivali vještački kreirani sadržaji poput video spotova starih grupa, koji nikada nisu snimljeni; a koji su nastali generisanjem sjećanja, istrošenih zapisa, novinskih fotografija i snimaka. U filmovima su odavno glumili duhovi, te novi, nepostojeći likovi. U kupovinu si mogao otići samo sa ugrađenim čipom, koji je strojevima odavao tvoje podatke, historiju nasilja, kažnjavanja, postupanje prema zakonima Njegovog visočanstva i poenima koje si zaradio, ili nisi. S obzirom na to da nisam imao negativnih poena, kazni, prijestupa i nedoličnog ponašanja u dosijeu, mogao sam se kretati gradom bez problema. Odlazio sam u kupovinu, posjećivao striptiz klubove, barove, išao u restorane na ručak ili večeru, u bioskop i na novosagrađenu vikendicu u obližnju šumu.

U šumi sam mogao nabrati gljive i kod kuće ih skuhati, ispržiti ili osušiti, kako bih povremeno halucinirao i putovao u druge dimenzije. Prilikom takvog jednog putovanja, saznao sam za tzv. Hoagov Objekat. Bila je to neobična galaksija u obliku prstena, a nalazila se u sazviježđu Zmije. Imala je D25 izofotalni prečnik od 45,41 kiloparseka i krila je jednu tajnu koju tada još nisam uspio dešifrovati. Imao sam osjećaj kao da ta neobična pojava šalje signale, ali samo meni, od svih ljudi na planeti. I bio sam u pravu.

Objekt me upozoravao na katastrofalne posljedice Sveštenikovog postojanja i djelovanja, što sam već odavno i sam shvatio, ali također, nudio mi je nacrt za izgradnju svemirskog broda koji će me odvesti do same galaksije. Tačnije, nudio mi je spas od novog potopa koji je zahvatio planetu: Nojevu barku za samca. Pitao sam ga zašto baš ja, od svih ljudi? Da li mogu povesti još nekoga? A onda sam se sjetio da i nemam prijatelje. Nemam čak ni poznanike kojima mogu vjerovati. Sa svima njima kontaktiram službeno i površno. Ne postoji povjerenje, ne postoje emocije, ne postoji humani odnos. Samo buljenje u ekrane, dumskrolovanje na mobitelu, dobar dan za dobar dan, pidžama i radno odijelo. I sve to što se dešavalo u našem novom svijetu, pažljivo je bilježeno, snimano, evidentirano, kako bi On mogao imati uvid u naše živote. Privatnost je bila smrvljena u nostalgičan prah i oduvana u jednom trenu. Stari svijet je umro a novi se mučio pri rađanju. Ovo je bilo vrijeme tehno-čudovišta.

Odgovor na pitanje dobih pri konzumiranju tek osušenih šumskih gljiva. Izabran sam iz prostog razloga što jedini na planeti uviđam dešavanja i pravu istinu. Moje spašavanje može doprinijeti razvoju nove civilizacije, daleko od Zemlje, ali sa partnericom iz druge galaksije. Objektu je bila potrebna nova rasa: spoj dvaju svjetova koji će označiti početak novoga milenijuma. Pomalo sam bio skeptičan, s obzirom na to da je i Sveštenik obećavao čuda, a sve što je radio jeste trošenje zemaljskih resursa i kontrola kretanja. Naše vode će uskoro biti potrošene, naša jezera i mora presušuju zbog informacionih centara, hrana je genetski bila modificirana i planeta će ubrzo umrijeti dok novi supergradovi rastu iz pustinje kao gljive poslije kiše na kostima starih civilizacija. Globalno zagrijavanje i promjena klimatskih uslova već su ostavljali traga na zdravlje ljudi.

Rakovi žderu sve generacije, dok samo generacija W opstaje. Oni su beskrupulozni egomanijaci, talentovana, samoživa đubrad koju mi, ostali smrtnici ne interesujemo ama baš ni najmanje.

Iznenadni napad bijesa pokrenuo me je iz zamračene sobe, što bijaše osvijetljena plavkastim ekranom mobitela. Vjerovao sam u novi svijet, ali i taj se počeo urušavati pred mojim očima. Znao sam da se moram kontrolisati i pokrenuti iz letargičnog stanja dok i mene ne poždere karcinom, ili pak neki stroj za preradu podataka.

Odlučno krenuh pribavljati sav potreban materijal za izradu broda koji planirah nazvati Barka II.

Po povratku u vikendicu, smještenu u podnožju borove šume, iz pikapa istovarih prvi set alata i dijelova od kojih sam trebao sastaviti hibridni motor za pokretanje broda. Bio sam smiren i skoncentrisan, znajući da me On neće pokušati spriječiti prilikom konstruisanja letjelice za bijeg: moje namjere su uvijek bile čiste, kao i moj dosije, pa sam se povremeno mogao baviti raznoraznim eksperimentima. On i njegovi strojevi nisu mogli posumnjati u moje namjere. Tako naivna pomisao od nekoga ko je prokužio sistem, te komunicirao sa višim silama na drugoj frekvenciji, u posebnom stanju uma koje strojevi nisu mogli dešifrovati.

Ali sve, baš sve je već bilo zapisano i isplanirano.

Izašao sam iz radionice smještene u velikom crvenom ambaru, kako bih udahnuo svjež šumski zrak i odmorio se od posla, samo da bi me dočekala dva sintetička trilobita: strojevi dizajnirani po uzoru na drevna morska stvorenja, programirani da ubiju, ili uhapse.

Dah mi je zastao u grlu, snovi su se srušili a noge pretvorile u staklo koje puca i rasipa se po travi.

Padam i nadam se da sve to samo sanjam, negdje daleko do Zemlje, u galaksiji koja obećava, uz zlatooku djevojku (La Fille aux yeux d'or[1]) sa kojom ću začeti novu rasu. Tu neće biti genocida, mržnje, pakosti i zavisti, tehnoloških revolucija i čipova. Svi će živjeti u harmoniji, poput hipika koji su sanjali snove o sreći.

Ali, i oni su neslavno i prerano probuđeni iz tih istih snova. Surova stvarnost ih je osudila na život u sjećanjima sada već zastarjele generacije, koja rapidno izumire, dok sintetička djeca rastu u nove superljude, što će uskoro krenuti u potragu za novim svjetovima, potpomognuti CRISPR-om, jer ovaj naš ponovo umire uz bolan, neljudski krik.

      Kraj

Prvi uzorak mleka sam bacio, smatrajući ga greškom. Drugi sam pripisao laboratorijskoj kontaminaciji. Treći sam sklonio u fioku bez oznake. Sve je ličilo na grešku u lancu – loš transport, pogrešna temperatura, možda seno pomešano sa nečim što ne bi smelo da uđe u ishranu. Protein je pokazivao stabilnost tamo gde je trebalo da se raspadne. Nije reagovao ni na toplotu, ni na enzime, kao da nije bio živ, ali ni mrtav. Zaključio sam da je problem u metodi. Zatvorio sam nalaz kao nebitan.

Prvo sam primetio promenu u uzorcima, ne u ljudima. Boja nije bila pogrešna – bila je neprirodno tačna. Jogurt iz gradske distribucije imao je nijansu koja se nije uklapala ni u jedan spektar masnoće ili fermentacije. Bio je taman, ali ne mutan. Kao da je svetlost kroz njega prolazi sporije.

U lokalnom Zavodu za javno zdravlje radim dovoljno dugo da znam razliku između greške i anomalije. Ovo drugo ima miris. Ne bukvalan, već onaj unutrašnji, koji ostaje iza očiju. Analize su pokazivale sve i ništa. Bakterijski nalaz uredan. Bakterije su fermentisale laktozu, ali ne i to čudno mutnilo. Termička obrada pravilna. Proteini stabilni, ali neobično otporni. Kada sam pokušao standardnu denaturaciju, struktura je ostajala. Kao da sam grejao sećanje, ne supstancu.

Sutradan su pristigli prvi izveštaji iz grada potmulim glasinama, crnohroničnim stubcima lokalnog lista „Vapaj Pčinje”. Penzioneri sa promenama ponašanja. Radnici iz pekara koji prijavljuju „čudan nagon“, poremećaje sna, agresiju bez povoda. Jedan slučaj zaključen je kao psihoza – starac koji je zaklao i pojeo sopstvenu mačku u zgradi Trešnjine ulice. U zapisniku je pisalo: dezorganizovana ličnost, socijalna izolacija. Meni je zapalo za oko nešto drugo: u njegovom frižideru nađene su tri prazne flaše jogurta iz iste serije pakovanja.

Prion sam prepoznao pre nego što sam sebi to smeo da priznam. Ne zato što je bio jasan, već zato što je bio odsutan tamo gde bi struktura morala da se slomi. To nije bolest koja dolazi spolja. To je podsećanje koje se budi iznutra. O zoonozama sam čitao dosta još kao student. Užasavalo me je sve to mikrometarski malo što obuzme i kontroliše ogromne telesine. Pre četvrt veka evropskim je medijima harala bolest ludih krava, ali ovo su bili neki drugi prioni, zaborav kome je upriličeno da iskaže svoja pamćenja.

Počeo sam da povezujem tačke: distribuciju, mlekare, rute kamiona. Sve je vodilo ka brdskom predelu pod planinom, a odatle ka nekoliko sela u višim predelima. Jedno ime se ponavljalo u dokumentima: mala mlekara koja je otkupljivala sirovo mleko sa planine, sa ispaša gde „trava kasni s prolećem“.

Nisam imao razlog da idem na teren. Postojale su službe za to, pravilnici, granice nadležnosti. Grad je već pokazivao simptome, ali nije bio moj posao da tražim uzrok izvan uzorka. Spakovao sam opremu.

Krenuo sam tamo sam. Ne iz hrabrosti, već iz potrebe da zatvorim krug. Grad me je već primećivao; ljudi su me gledali duže nego što treba, nepristojno, kao da procenjuju mesnatu masu, masne naslage, raspored kostiju. Sklanjao sam se od njih. Ne bi ugrizli, još uvek ne, ali nagon je bio tu, potmuli, podsvesni, jedva obuzdan frontalnim korteksom, onim što nas još čini ljudima.

Planina je bila vlažna, iako kiša nije padala. Seno se sušilo sporo. Klima je bila kao da je to mesto na Farskim ostrvima, a ne u još jednoj balkanskoj zabiti. Lomovi, desetokilometarski planinski venac na severu, šiljaka poput televizijskih tornjeva. Kome i šta te geološki vajane antene odašilju u beznađa svemira? Ili primaju signal otuda? Oduvek su Lomovi u meni izazivali nelagodnu misao, dok sam bezbrižno odrastao u Suvoj Palanki pod njima.

U selu Kraguj staja je stajala otvorena, bez vrata. Pokidane šarke su se klatile na vetru. Unutra je miris bio sladunjav, težak. Krava Šara ležala je mirno, previše mirno. Sita, zadovoljna, poput vuka nakon gozbe ovcom. Kada me je pogledala, osetio sam isto ono što sam već video u gradu: ne glad, već orijentaciju. Govedo je teško disalo, nesposobno da ustane.

Stočar je bio povijen, sa zavijenom rukom. Rekao je da ga je Šara „zakačila rogom“, prikrivši laž rečima, jer se video ugriz, a ne ubod na njegovoj šaci. Govorio je o vuku, o kozi koja je nestala, o noći bez zvukova. Nije pominjao čudno seno, Šarine pašnjake. Za to sam saznao nešto ranije, od komšije, usputno, kao priču o „onoj gadosti što je voda izbacila iz pećine i pomešala sa travom“. Zavareni okovratnik od masivnih karika i zamenjeni stub ukazivao je na zversko ponašanje sada mirne i obamrle Šare na očiglednoj samrti.

Stočar me je gledao čudno, kao obrok posle kosidbe. Bio sam njegov sir, proja, luk, slanina, rakija, vino, natenane umotana cigara – sve je video u mom mesu, krvi i kostima, upakovano kožom. Rekao je da je izmet krave zaudarao užasno, da smrdi „na kozu“. Lanuo je, pa zaćutao, okrivivši vuka što je upao u štalu, rekavši da se krava toliko trzala od straha da je pokidala lanac i probila vrata. Oblizao se prema meni neprimetno, pa se naglo trgao, postideo i skrenuo pogled. Bez reči je pokazao ka puteljku i pašnjacima iznad nas, pa utrčao u kuću.

Šara je pokazivala jedine simptome među planinskim stadima i krdima, ona je bila nulti pacijent. U sadejstvu sa veterinarskom službom i policijom koja je obuzdavala pomahnitalog stočara samca, krava je eutanizirana i odmah disektovana. Crevni trakt biljojeda već je trulio, nesposoban da svari mekana tkiva koze, dok je stočar i dalje lagao da je vuk odneo kozu, pokazujući na razvaljena vrata i smetlište gde je bacio kozji skelet sa dronjcima kože. Veterinari su dodali Šaru na smetlište i spalili je. Sir od mleka ove krave propisno je zaplenjen i uništen. Mlekara je kratkotrajno zatvorena zbog potpunog sanitarnog i biohemijskog pregleda. Prioni su jedino jurcali tom zlokobnom serijom jogurta kroz svoje suvopalanačke konzumente, nastalom od mleka koje je toga jutra mlekari predao stočar, umiren sedativima.

Pećina je bila iznad ispaše. Nije izgledala staro, izgledala je dugo zatvoreno. Neprobijeno. Aprilske mesečne padavine od čak 173 litara po kvadratu u ovoj regiji nadojile su pećinsku utrobu. Začudo, Lomovi su ogromnu količinu sručene vode upili, dovevši do sporadičnih curenja. Na stenama su bili tragovi slabe bujice, a među njima crni ostaci nečega nalik plesni pomešanoj s nematodama – pod prstima rukavica raspadalo se bez otpora. Nije smrdelo. To me je najviše uplašilo. Kontaminirani pašnjak ograđen je bodljikavom žicom, braneći kosidbu i ispašu.

Zastao sam na trenutak iznad ulaza, više zbog tišine nego zbog nagiba. Učinilo mi se da sam već bio tu, ne kao čovek, već kao nešto što zna raspored bez gledanja. Kamen pod nogom nije bio samo podloga, već granica. Na delić sekunde, pogled mi je skliznuo naniže i nisam video travu, već slojeve – kao da je površina samo tanka opna iznad nečega što čeka da se probije. Trepnuo sam i sve se vratilo na svoje mesto. Zabeležio sam u svesci: „Subjektivni utisak, verovatno zamor“. Nisam bio siguran da sam to napisao zbog evidencije.

Uzeo sam uzorke iz kravljeg tkiva, trave koju je pasla, zemljišta što je bujica okvasila, iako sam znao da je besmisleno. Prion se ne izoluje kao bakterija. On se prepoznaje tek kada je kasno, kada je već naučio novog domaćina. Samo sam konstatovao da je bujica iz planinskih nedara izbacila nešto. Planinska utroba ispovraćala je na pašnjake ono što je dugo nosila u sebi, a što je Šara nehotice popasla.

Tada sam shvatio: biljojed nije bio prepreka. Bio je posuda. Drevno mesožderstvo, starije od lova, starije od očnjaka, pronašlo je mleko kao transport, najčistiji put ka mnogima. U eonima nesvrhovite evolucije, tih eksperimenata prirode pod vedrim nebom, nešto je preživelo. Nije mu bila potrebna krv. Dovoljno je bilo pamćenje mesa koje se nekada hranilo mesom, pa zaboravilo, zaćutalo u utrobi neispitanih Lomova.

U gradu simptomi su se ubrzavali. Ljudi su prijavljivali snove u kojima hodaju četvoronoške.

U izveštajima se pojavila reč plen – uvek pod navodnicima, kao da birokratija može da je obuzda. Beleženi su ljubavni odnosi puni ujeda, u pojedinim slučajevima toliko krvoločni da je odgrizen deo ruke ili butine. Komšije su kidisale jedni na druge, prioni su samo pojačavali njihovu nelagodu suživota, dodajući žestinu njihovim suđenjima za među placa, prava na ulaz. Krivične prijave su pljuštale. Zatvori su se punili.

Deca u školama i vrtićima sporadično su grickala jedni druge, učitelje, vaspitačice. Pronađen je đak koji je progutao vrapca – celog, sa sve perjem i kljunom. Prion je mudro kontrolisao domaćine, ne dajući epidemijske kataklizme poput scenarija B flmova.

Poslao sam nalaz državnom Zavodu. Odgovor nikada nisam dobio. Iako je distribucija mleka obustavljena „preventivno“, već je bilo kasno. Ne možete povući nešto što je već popijeno, što je ušlo u decu, u stare, u navike. Neko u Zavodu je već pio taj crni jogurt. Prioni su bili u njemu, i sada, medijskim stišavanjem nesvesno je štitio ono što ga je već obuzelo.

Noću, dok ovo pišem, čujem kako komšije iznad mene hodaju tiše nego ranije. Ne kriju se – prilagođavaju se. U frižideru nemam mleko. Ne koristim ni mlečne proizvode; alergičan sam od detinjstva. Mleko je hrana za odojčad.

Ipak, osećaj ne nestaje. Možda je dovoljno bilo da gledam. Da razumem.

Prion ne umire. On se seća, a kroz domaćina ispoljava svoja sećanja, pojavu za koju je dizajniran. To je nešto drevno, što je živelo u tkivima predatora koji su nestali pre imena, čamilo u mesu krvoločnih nemani, izvitopereno i otporno na milenijumske udarce vremena.

Mleko je samo bio način da se to sećanje ponovo podeli. Procurelo je iz vimena kao što je iscurelo iz lomovske pećine.

Ako neko pronađe ovaj zapis: ne tražite lek. Ne tražite krivca. Samo prestanite da mislite da je čovek konačni oblik ishrane.

Planina će uvek imati još jednu pećinu.

Varoš je zasad izolovana. Najlabilniji su u zatvoru, terapijsko suzbijanje priona je izuzetno teško u medicini. Sever zatvaraju Lomovi – jug, istok i zapad zapuštene varoši bez stvarne migracije. Srećom, Suva Palanka je leglo nepotizma, te nema neke potrebe za velikim dnevnim migracijama stanovništva. Ali izolacija nikada nije bila zaštita – samo odlaganje.

Pitanje je vremena kada će prion procuriti dalje, kako su to Lomovi učinili.

Kupio sam fotelju bez ikakvog plana. Ušao sam u radnju da ubijem vreme između dve smene u laboratoriji i izašao sa sivom foteljom koja je bila preširoka za moj stan i previše udobna da bih je odbio. Prodavac je rekao da „diše“, da je materijal takav. Podsetilo me je na priču Edogave Ranpa. Sve što diše, znam kako izgleda kad prestane. TV komodu sam uzeo istog dana, da popunim prazninu. Stan u novogradnji u Suvoj Palanci ima tu osobinu da zvuči šuplje ako ga ne zatrpaš predmetima, uprkos skromnoj kvadraturi. Zidovi su tanki, ali ćutljivi. Ne pamte ništa.

Biljku nisam planirao. Našao sam je kod jednog čoveka na pijaci, na kraju reda gde se više ne prodaje povrće nego stvari bez imena. Nije imao tablu, nije vikao, samo je stajao pored velike, tamne žardinjere. U njoj je bila biljka koja nije ličila na sobnu, nije bila pitoma. „Bršljen“, rekao je, naglasivši slovo e, iako mi nije bila potrebna determinacija. Listovi su bili deblji nego što treba, tamnozeleni ali ne zdravi, kao da su dugo stajali bez svetla, pa zaboravili kako da budu svetli. Nisu se presijavali, gutali su svetlo. Nije me čudilo, jer bršljan je senovita biljka. Pitao sam odakle je. „Iz Lomovi je. U tuj goru zemlja ne lega mirno. Tam’ ništa ne rasne samo“, rekao je tiho, kao dijagnozu, a ja sam upro pogled iza njega na te gorostasne i špicaste vrhove prošarane oblacima iznad kasabe. Kupio sam je bez cenkanja. Iskreno, na prvu loptu me je privukla jednostavna tekstura tamnosive žardinjere i zatvoreno zelenilo bršljana. Već sam je zamislio kako daje punoću i stil sterilnom južnom zidu dnevne sobe, a za pola sata se i uverio da je tako.

Prodavac mi je kazao i da je saksija napunjena kvalitetnim đubrivom, iz šuma iznad njegove kuće, a živeo je u nekoj selendri pod Lomovima. Bio je u pravu za kvalitet. Zaronivši prste u saksiju, opipavao sam vlaknastu mešavinu najfinijeg humusa.

Bršljan je imao snažno korenje u šumskom humusu saksije, iznad koje je izlazila letva kao zamena za prirodno stablo u prirodi, njegova kičma oko koje je vijugao svojim puzećim stablom.

Prvih dana sam je držao u uglu između fotelje i komode, kao da joj je tu mesto od početka. Zalivao sam je po osećaju, nisam guglao, nisam hteo da znam ništa više od onoga što vidim. Ne čuvam komšijsku mačku ili ribice, već biljku. Raste, mislio sam. To rade biljke. Ali nisam je video da raste, samo sam primećivao da je bliže. Neki tropizam, šta već, privučena nečim. Jedno jutro je jedan krak bio naslonjen na rukohvat fotelje, tanko, kao slučajno. Za nekoliko dana već je bio omotan oko noge komode. Nije bilo prelaza, nije bilo jučerašnjeg stanja. Kao da preskače vreme koje ne mogu da pratim. U laboratoriji merim stvari, otkrivan one koje ne bi smele da postoje u telu, znam kako izgleda promena, ima brzinu i smer. Ovo nije imalo ni jedno ni drugo.

Prvu noć posle dve nedelje sam sanjao zemlju. Ne sećam se kako sam ušao u san, samo znam da sam bio ispod. Ne u grobu, ne u raci, nego u sloju. Pritisak sa svih strana, ali ne nepodnošljiv, kao da telo zna da tako treba. I nešto je raslo kroz mene, sporo, bez bola, kao da samo menja raspored težine. Probudio sam se i satima nisam mogao da pomerim prste, jer mi se činilo da nešto držim.

Posle toga snovi su dolazili češće. Ne vidim prizore, nego posledice. Probudim se i znam da je nešto dugo trajalo pre mene. Kao kad uđeš u prostoriju gde se nešto desilo, a nema nikoga. Osećam raspored težine pod zemljom, kao da hodam po slojevima koji nisu jednaki. Negde je mekše, negde tvrđe, ali ne zbog kamena nego zbog nečega što se raspalo i ostalo.

Jedne noći se probudim i znam da nisam sam u snu. Neko je tu, ali ne iznad, nego ispod mene, u sloju koji je stariji. Ne vidim ga, ali osećam kako se kreće, sporo, kao da mu je svaki pokret trajao vekovima. I nešto mi govori, ali ne rečima. Osećam značenje pre nego što ga razumem: čekali smo. Hteo sam da se probudim, ali telo nije reagovalo. Tek kad sam prestao da se otimam, san me je pustio.

Te noći sam sanjao jasnije nego što sam želeo.

Nisam bio dole. Bio sam gore, među drvećem koje nije pravilo senku kako treba. Zemlja pod nogama bila je meka, ali ne od kiše. U ruci buzdovan. Ruka mi je radila sama, kao da sam to radio hiljadu puta. Udarac – tup pritisak kroz rame, kroz lakat. Neko se savio ispred mene. Nisam video lice. Opet. Nije bilo pauze.

Probudio sam se sa stegnutim rukama. Biljka je bila pored kreveta, bliže nego ikad, jedan list mi je ležao na ruci.

Vrh oružja beše mokar, ljigav, ali nisam video od čega. Nije bilo važno.

Ono što je bilo važno je da nisam mogao da stanem.

Sve je trajalo predugo, bez početka i bez kraja. Nije bilo pobede, nije bilo poraza. Samo pokret koji se ponavlja.

Ceo sledeći dan nisam mogao da ispravim prste. Bili su savijeni kao da još drže. Gledao sam ih i pokušavao da se setim šta sam zapravo video, ali nije bilo slika. Samo težina. I miris – nešto između vlage i metala. Tople vlage. Biljka je stajala mirno, ali sam znao da me gleda. Ne očima, nečim drugim. Nisam je pomerio. Nisam hteo.

Doveo sam jednu devojku, nije bilo planirano, desilo se posle smene, piće, pa još jedno. Nije pitala mnogo, nije tražila mnogo; takve stvari su lake dok ne uđeš u stan. Čim je ušla, zastala je i rekla da ima osećaj kao da je neko gleda. Klimnuo sam, smejali smo se tome kratko i neprirodno. Seo sam u fotelju, ona na krevet, biljka je bila između nas i nisam je pomerio. Tokom noći se probudila i rekla da neko stoji tu, pričao joj je glasom koji ne poznaje, trenutak pre nego što će da se probudi. U mraku sam video konturu biljke, gušću, kao da se sabrala. Rekao sam da je to biljka. Brecnula se da to nije biljka. Ujutru je otišla bez pozdrava. Nisam pokušao da je zadržim.

Počeo sam da ostajem kod kuće. Prebacio sam se na dnevne smene, pa sam tražio bolovanje; razlozi su bili uverljivi: glavobolja, umor, nesanica, sve je bilo tačno. Kolege sa medicine rada su mi odobravali bolovanje, ali ne preko veze – uviđali su moju neispavanost, ispijenost.

Danju je biljka bila mirna, skoro mrtva, listovi opušteni, bez napetosti. Noću je disala.

Ne čuje se zvuk, ali vazduh se menja; znam kako izgleda kad nivo kiseonika padne, oseti se u mišićima, u mislima koje se usporavaju, kao da neko priguši svet.

Ležim i brojim udisaje, jedan za mene, jedan za nju, ponekad pogrešim redosled i tada mi treba duže da se vratim.

Ostavljao sam noću prozor ne bih li se nadisao. Kao da sam vazduh u stanu delio sa slonom. Njen metabolizam je trošio kiseonik kao premorena zver ogromnih pluća sa ritmom disanja kolibrija.

Krenuo sam da pričam biljci, dugački sutonski ili kasnovečernji monolozi u nedostatku devojke, žene i dece, ne zato što verujem da razume reči, nego zato što reaguje na nešto što dolazi pre reči, na nameru, na ono što ostane kad se rečenica skrati na minimum. Ribe su bile čudne, one ne razumeju taj kopneni život, iako smo svi iz vode ispuzali (iritantno za sve one dvonožne koje je Bog odradio vajarstvom). Dok su na ekranu fudbaleri pikali loptu, analitičari razglabali o namerama svetskih hegemona svojim ratnim mašinerijama, neke domaćice brbljale o kućnim izumima farbanja jaja, ja sam biljci pričao o svom poslu laboranta, o mokraćnim, krvnim i sekretornim uzorcima koji ponekad ne liče ni na šta poznato, ali ipak imaju granice, o ljudima u čekaonici koji kukaju o simptomima koje ne umeju da opišu, o Suvoj Palanci koja truli rapidnim tempom emigriranja mladih iz nje. Kad ćutim, listovi se blago pomere. Kad lažem, zategnu se jedva primetno. Naučio sam da ne lažem.

Snovi su se preselili u dan. Ne mogu više da kažem kad sam budan a kad sanjam. Sedim u fotelji i od‌jednom sam opet tamo, ali bez prizora. Samo pokret. Ruke mi se blago pomere same, kao da završavaju nešto što sam prekinuo. Zadržim ih, prođe. Ali osećaj ostane.

Jedne noći nisam otvorio prozor, beše to ledena martovska noć. Hteo sam da vidim dokle ide. Ležao sam i čekao, vazduh je postajao težak, spor, glava mi je pulsirala. Prozori od plastike i metala nisu disali kako to umeju drveni, starinski prozori.

Biljka je bila bliže nego ikad, skoro preko mene, osetio sam hladnoću listova na vratu i nisam se pomerio. Кao da je nameravala da se ugura u moja pluća svojim zelenim prstima i isisa mi i to vazduha što ima u meni. Prvi put nisam imao potrebu da udahnem onako kako sam navikao. Postoji drugi način, ne ide kroz nos ni kroz usta, nego kroz nešto dublje, starije, kao da telo zna put koji sam sâm zaboravio.

Sada je biljka u sredini sobe, fotelja je pomerena uza zid, komoda takođe, stan više ne zvuči šuplje. Ne otvaram prozore, ne idem na posao, telefon ne zvoni. Noću se budim bez potrebe da proveravam da li sam sâm.

Nisam.

Biljka je uvek tu. Ne moram da je gledam.

Danas sam pokušao da izađem. Stajao sam na vratima i nisam mogao da se setim zašto sam ih otvorio. Vazduh napolju mi je bio nekako pogrešan. Suv. Lak. Kao da ne pripada ovde. Zatvorio sam vrata i vratio se.

Lakše je unutra.

Ne brojim više udisaje. Nekad sam pokušavao da pratim – jedan za mene, jedan za nju. Sada nema smisla. Ne ide to tako.

Noću se ponekad trgnem, jer mi se učini da sam ponovo tamo. Ruke mi se same zategnu, kao da drže nešto teško. To brzo prođe.

Ne ustajem.

Ujutru zateknem tragove zemlje ispod noktiju. Jednom sam pokušao da ih operem.

Nije išlo.

Samo ih ja vidim. Možda i ona nesrećnica što se zadesila u stanu. Možda i onaj seljak sa pijace.

Biljka tada nije bila u sobi.

Bila je bliže.

Nenad Smiljković