Književnica Aleksandra Šarenac, koja piše i stvara pod pseudonimom Sandra Alek, diplomirala je na Univerzitetu Istočno Sarajevo, na katedri za Оpštu književnost i bibliotekarstvo 2005. godine. Bavi se pisanjem, književnom kritikom, esejistikom i bibliotekarstvom. Objavila je pesnički prvenac „Iza pogleda“ (2019), a za njom i drugu knjigu poezije „(O)čaj u šoljici kafe“ (2023). U pripremi je i treća, koja će biti kruna ove pesničke trilogije – koja je i povod za naš razgovor.
Sebe smatraš proznim piscem. Kako ti se ’desila’ poezija?
Istina je da je moje opredeljenje na postdiplomskim studijama bilo okrenuto ka romanu i istina je da sam prvo počela rad na romanu kada mi se, baš tako, „desila“ poezija. Dakle, moj svesni izbor je bila proza i negde sam se u tom pravcu profilisala, ali pesme su u nekom trenutku počele da naviru iz nesvesnog i ja nisam mogla da im se oduprem.
U početku nisam shvatala šta mi se dešava i čekala sam da me to prođe, pa da se vratim pisanju romana, ali to se još nije desilo, a prošle su godine. Objavila sam svoje prve zbirke poezije i moji čitaoci me znaju kao pesnikinju, iako sam objavljivala i priče u časopisima. Svejedno mi je da li će me neko doživljavati kao pesnikinju ili pisca ili kao oboje. Istina je da pratim svoj unutrašnji glas i puštam ga da se izlije onako kako on nalazi za shodno. Bitna je suština, a ne forma.
Pesnička trilogija koju predstavljamo danas opeva put tvoje duše. U prvoj zbirci „Iza pogleda“ počela si od praiskona, od najstarije borbe animusa i anime, koja je životni/duhovni put svakog od nas.
Tako je. Kada su me pesme obuzele i počele da naviru u tolikom broju, u jednom trenutku sam morala da dam sebi racionalan odgovor na pitanje šta se to dešava sa mnom. Negde u tom trenutku, do mene je kao spas došla Jungova knjiga „Arhetipovi i kolektivno nesvesno“, kao i Jerotićev izbor Jungovih tekstova „Lavirint u čoveku“. Te knjige su mi pomogle da shvatim da to kroz šta prolazim nije samo moja lična priča, nego i tipična priča za ljude srednjeg doba koji prolaze kroz proces individuacije. Tada mi se kao otkrovenje ukazao i lik Animusa, tj. susret sa muškim aspektom moje ličnosti, koji je sve to pokrenuo.
Zbirka je podeljena u tri celine i prepuna je simbolike. Reci nam nešto o tome.
Tako je. Sve tri zbirke su potraga za ljubavlju na čijem putu moja duša uzrasta. Kao što je već nagovešteno, prva zbirka je susret sa Animusom i suočavanje sa njim, druga zbirka je poniranje u sopstveni mrak, a treća pobeda i izlazak na Svetlost. Moj pesnički jezik je mitološki i simbolički. On odražava ono što ja jesam i način na koji komuniciram sa ovim svetom. Mitološke priče su me oduvek privlačile i okupirale, čak i onda kada nisam bila svesna koju snagu nose i kakve nam poruke prenose kroz vekove. Valjda je moje nesvesno to naslućivalo. Mitologija je povezana sa simbolima kroz koje govori jer, zaista, sve na ovom svetu je podložno uništenju osim simbola koji su večni. Naše je da ih protumačimo.
Kroz Orfički mit prikazala si sazrevanje svoje duše, svoj svesni i nesvesni put ka Sopstvu… Pojasni nam malo i mit i put koji si prešla…
Prikazala sam ga kroz Mit o androginu, čija je najstarija poznata formulacija predočena u Platonovoj „Gozbi“ u okviru orfičkih ideja. Kolevka ovog mita je Vavilon i po njemu je Val rasekao Primordijalno Jedinstvo na Nebo i Zemlju. Postoji više verzija ovog mita, ali ono što im je zajedničko je to da su Androgini u suštini prvi ljudi koji su bili moćni skoro kao bogovi i kao takvi, ustremivši se na nebo, bivaju kažnjeni rasecanjem na pola. Od tada te polovine lutaju i traže se kako bi se ponovo spojile u Jedno i vratile u prvobitno (božansko) stanje. Mit o androginu nastavio je da živi i kroz hrišćanstvo, kroz Adama Kadmona, ali možemo ga naći u svim religijama i verovanjima.
Ovaj mit je u osnovi moje ljubavne poezije. To je njen kamen temeljac. Prvo žudnja i težnja za spajanjem sa svojom idealnom polovinom, a kasnije pomirenje suprotnosti, mirenje muškog i ženskog principa kako bi se ostvarila Celovitost, odnosno, povratak u Primordijalno Jedno.
Pokretač svega je Eros. Kosmogen. Taj moćni Bog koji je opstao kroz vekove doživljavajući razne transformacije, ali nikada ne gubeći na svojoj snazi i moći. On je i put do spoznaje Boga, odnosno ideje Аpsolutne Ljubavi.
To je put koji svakome od nas predstoji – ukoliko ga nije prešao u mladosti. Svako međutim, nije svestan tog zadatka i nije spreman da radi na sebi. Zato nam je potrebna poezija, zato su nam potrebne zbrke poput tvojih – da nas nateraju da se uhvatimo u koštac sami sa sobom. Misliš li da postoji spas u poeziji, u književnosti?
Kao što reče Jerotić, nismo svi u istim duhovnim razredima, te otuda i nerazumevanje vlastitog razvoja ličnosti i puta koji nam valja preći. Istina je da svi prolazimo kroz proces individuacije ili duhovni razvoj, ali od nas samih zavisi koliko ćemo uspešno taj put savladati.
Najteže je suočiti se sa sobom i pokušati promeniti kod sebe ono što ne valja, kako bismo rasli. Mnogo je lakše i bezbolnije videti to kod drugoga i pripisati to njemu, ali poenta je u tome da su drugi odraz nas samih.
Zato kažem da ova zbirka nije samo moja i zato se moji čitaoci i prepoznaju u mojim pesmama. Ne pevam samo o onom kroz šta ja prolazim, već o onome kroz šta prolazi svaka duša koja hoće da se ogledne u drugome i izdigne iznad ovozemaljskog. To je duhovni rast. Verujem da smo zbog toga na ovoj zemlji.
Prešla si put od Periklovog doba do srednjeg veka, od helenizma, preko hrišćanstva do Dantea i njegove „Božanstvene komedije“…
Opet se vraćamo na put duše. Nije to samo moj put. Toliko njih pre mene je išlo tim putem. Ovo je razvojni put Erosa, pokretačke sile koja spaja elemente i stvara život. Ona teži spajanju i mirenju suprotnosti kako bi se stvorio život i kako bi nam se ukazala ideja Ljubavi u svoj njenoj veličini i božanstvenosti.
Eros opstaje kroz vekove i opstajaće, jer je životvorna sila koja pokreće sve. Iako prvi među Bogovima, u svom putovanju kroz vekove nekada će biti u senci Afrodite ili Agape kao ženskih principa, ali ne govori li nam onda to da je i sam Eros i jedno i drugo, i muško i žensko, i da smo mi zaista slika božija.
Takođe, imamo ličnog i nadličnog Erosa. Do opšteg se dolazi preko pojedinačnog. Do apsolutne ideje ljubavi dolazi se preko lične ljubavi. Ona je početak puta. Preko lične ljubavi prema Beatriče, Dante dolazi do ideje Apsolutne Ljubavi. Ona je ideal koji ga vodi do Boga u sebi. Dante izdiže Beatriče do ranga Božanstva. Ona je u suštini njegova Anima, njegovo Svetlo, koje ga vodi kroz pakao i tamu sopstvene duše ne bi li došao do spasenja.
Za Beatriče, Dante kaže: „Ona je posedovala nepresušnu draž, bila moj blagoslov, uništitelj svega zlog u meni, kraljica vrline, spasiteljka.“ U „Novom životu“ on kaže da je samo Platonov Eros u svom dugom razvoju kroz vekove omogućio pesmu o transcendenciji ljubavi.
Eros je put ka saznanju Boga. Hijeros gamos (Sveti brak) - spajanje naše sopstvene duše - zašto je toliko važna za čoveka kao pojedinca?
Kojim god jezikom da govorimo – mitološkim, alhemijskim ili psihološkim - bez pomirenja i sjedinjenja muškog i ženskog principa (Hieros Gamos) nema celovitosti naše ličnosti, a naš put do sopstva ili oboženja moguć je samo tako. Kao što sam već rekla, pokretač i vodič na tom putu je Eros. On se projavljuje kroz Animusa ili Animu i vodi nas do ideje Apsolutne Ljubavi ili Boga.
Pevaš o kosmičkoj ljubavi između Neba i Zemlje…
Sve ono što mi jesmo odraz je Makrokosmosa. Kroz muškarca i ženu ispoljavaju se kosmički principi, a ljubav je veza koja spaja te principe. Ljubav je jedina veza između duše i Apsolutnog, naša veza sa kosmosom.
Mi smo deca Neba i Zemlje, Oca i Majke. Između njih kao što postoji večita ljubav, isto tako postoji i večiti rivalitet. Mi tu ljubav i rivalitet nosimo u sebi. Otuda naša težnja za takvom ljubavlju i pomirenjem. Tek kada pomirimo Nebo i Zemlju u nama tj. mušku i žensku stranu, možemo pričati o nama kao o celovitim bićima koja su na putu oboženja.
Cela je zbirka, dakle, potraga za ljubavlju. Da li si je našla? Postoji li u ovoj našoj ravni?
Potraga za tom ljubavlju nagnala me je da napišem ove zbirke i ja sam negde duboko verovala i nadala se da takva ljubav postoji na ovom egzistencijalnom planu. Kao što sam već navela u primeru Danteove ljubavi prema Beatriče, u početku sam je doživljavala kao ličnu ljubav, međutim, razvojni put Erosa koji je u osnovi moje poezije i koji je i nadličan, već kroz drugu zbirku mi je pokazao da takva ljubav nadilazi ličnu ljubav i da je ona u stvari kosmička, izvorna, pokretačka. Tako sam i kroz poeziju došla do Boga i shvatila da takva ljubav za kojom tragam može da se ovaploti samo kroz Njega, koji je Ljubav.
Ako je prva zbirka poezije bila susret sa animusom, druga je, „(O)čaj u šoljici kafe“, suočavanje sa sopstvenom senkom, sa tamnom stranom tvoje ličnosti. Taj susret sigurno nije bio ni malo lak…
To je vrlo opasan put sa kojeg sam mogla da se ne vratim ili tačnije rečeno da se vratim u izmenjenom stanju svesti. Međutim, odustajanje za mene nije bilo opcija, jer sam negde u dubini sebe znala da ću samo tako doći do bisera u sebi i osvetlili mračne podrume duše.
Mesecima sam bila na granici dva sveta, jednom, u kojem sam ponirala u sopstvene dubine i stvarala, i drugom, ovozemaljskom u kojem sam morala biti majka svojoj deci. Taj svet, koliko je mračan, toliko je i mističan i zavodljiv, ali prevagnulo je moje majčinstvo i svest da sam potrebna svojoj deci.
Sa svakim novim povratkom palila sam po jedno svetlo u svojoj duši i to mi je bio siguran znak da sam na dobrom putu. Tu mi je dosta pomoglo poznavanje Jungove psihologije. Često u šali kažem, da sam zahvaljujući Jungu „ostala u pameti“.
Bol je sastavni deo sazrevanja, neophodan na putu rasta i napretka svakog od nas. Kako je izgledao tvoj put kroz ovu drugu zbirku?
Tako je. Bez suočavanja sa bolom, tugom, besom, svim negativnim aspektima naše duše ili jednom rečju rečeno, senkom, nema duhovnog rasta. Maksimalno sam iskoristila susret sa svojim Animusom koji me je nagnao da vidim svoj odraz u njemu i da osvestim svoju senku.
Čim bih prepoznala da me nešto remeti i izbacuje iz balansa u odnosu sa Animusom, ronila bih u tom pravcu. Moja duša bi tada pevala tom emocijom koja bi je vodila i koju bi pronašla. Vrlo bolno, ali blagotvorno, kako za našu dušu, tako i za poeziju.
Zbirka je podeljena na pet delova: „Požuda“, „?“, „Ljubav“, „Bes“ i „Tuga“. Morala si duboko da zaroniš u sebe, kako bi sazrela…
Zar je moguće drugačije? Želim da naglasim da kada sam pisala prvu zbirku, na svesnom nivou nisam znala ovo što danas znam. Utoliko mi je značajnija, jer me je moje nesvesno dovelo do samospoznaje. Sve te arhetipske tajne koje su pohrlile napolje iz mene u vidu pesama nagnale su me da se zagledam u sebe i oslušnem šta mi to govori sopstveno biće. Tada je počela borba sa samom sobom, suočavanje sa svim aspektima ličnosti i na kraju - isceljenje.
Kako si kroz ovu drugu zbirku komunicirala sa Danteom?
Moja komunikacija sa Danteom je počela na nesvesnom nivou još na fakultetu, kada sam pročitala „Pakao“ i kada mi se urezala u pamćenje ljubav Frančeske i Paola, kao i kazna kojom su kažnjeni.
Na simboličkom planu tu kaznu sam opevala u prvoj zbirci, kroz pesmu „Danteov 2. krug“, a kompletna druga zbirka je komunikacija sa Danteom na više nivoa, kako skrivenom, tako i očitom. Ona se kreće od strukture same zbirke koja je isto tako podeljena u tri celine i koja broji 100 pesama, preko same tematike i puta koji je put po krugovima vlastitog pakla da bi se izašlo na svetlo i došlo do Boga, koji je Ljubav, do numinoznih momenata sa pesmom „Zvezda“. Suštinska povezanost je u Erosu i u putu kojom je jedna lična ljubav izdignuta do ideala Apsolutne Ljubavi.
Misliš li da je platonska ljubav najčistija vrsta ljubavi?
Odgovoriću stihovima moje pesme iz druge zbirke „Duboko u nama“:
Duše su se srele
tog sunčanog dana
nagoveštavajući tajnu neba
skrivenu duboko u nama.
Otvorio si kapije pogleda
i ja sam ušetala graciozno,
lako, na prstima,
kao primabalerina
u najlepšu kompoziciju
koja je ikada spevana.
Obgrlio si me bez dodira,
bestelesnom ljubavlju svemira,
i ja sam poletela prvi put
krilima anđela
po tom podijumu bezuslovnog
davanja i uzimanja.
Duše su se srele
tog sunčanog dana
i otkrile tajnu neba
skrivenu duboko u nama.
Dođi da se spojimo/i stvorimo svet ispočetka/Bez tebe, ja uporno lutam/sa tobom, ja postajem celina. Mogu li ovi stihovi da se uzmu kao motiv sve tri zbirke, kao motiv borbi za naše Sopstvo?
Apsolutno. Motiv sve tri zbirke je Hieros Gamos ili Sveti brak.
Kako ljubav u šake uzeti pa izmeriti?
Nikako. To je moj stih iz pesme u kojoj opevam zemaljsku i nebesku ljubav. Ljubav nas u isti mah prožima i prevazilazi. Ona pokreće kosmos. Onaj koji meri svoju ljubav, taj ne voli i ne poznaje suštinu ljubavi.
Da li je Bog – Ljubav?
Mi smo pogrešno odgajani da se bojimo Boga. Dan kada sam osvestila da je Bog Ljubav možda je i najvažniji dan u mom životu. Kasnije sam tu veru utvrdila i kroz svoj poetski put. Ali može li iko lepše i verodostojnije potvrditi da je Bog Ljubav od apostola Pavla u Poslanici Korinćanima. Molim Boga da budem dostojna tolike mudrosti i poginjem glavu pred njom, jer je Svetinja.
Pevala si u mraku, stvarala si iz mraka… Veruješ li da si uspela da izađeš na svetlo? Ili te taj izlazak čeka u trećoj zbirci?
Već sam uveliko u trećoj zbirci koja je Svetlost. Nagrada za onaj mrak i bol kroz koji sam prošla u drugoj zbirci. Skoro sve pesme koje su se našle u zbirci „(O)čaj u šoljici kafe“ nastale su pre nekoliko godina, ali nisam htela da je objavljujem za vreme Korone, jer nam je kretanje bilo ograničeno i jer ne bih mogla da putujem i komuniciram sa publikom kroz nove pesme.
U prvoj si zbirci bila zemaljska, u drugoj si ponirala u mrak - da ne kažem podzemlje - u trećoj si eterična. Kako se to uzdizanje postiže?
Suočavanjem sa sobom. U prvoj zbirci mnome vladaju zemaljski nagoni i, u isti mah, božanska priroda, koja traži da se izdignem iznad istih. To je borba koja zahteva silazak u vlastito podzemlje i suočavanje sa mračnom stranom svoje ličnosti – što bi bila druga zbirka. Ukoliko preživiš i izboriš se sa svojim demonima, nagrada je izlazak na Svetlost i eteričnost – treća zbirka. Mitološkim jezikom rečeno: u prvoj zbirci sam Eva, u drugoj Lilit, u trećoj Sofija.
Da li su umetnici kanali kroz koje govori Bog?
Da. Koliko god to suludo zvučalo ljudima koji nisu umetnici, tako je. Stari Grci su to nazivali Šapatom muza, ja to nazivam Dodirom Boga. Kroz nas On prenosi svoje tajne i istine. Odvajkada je tako. Dugo već pod kapom nebeskom nije rečeno ništa što već nije rečeno, ali način na koji ćemo te ponavljane istine i tajne reći je samo naš. Tek toliko je naše, a opet, i to je Božije.
Da li je umetnički dar – dar od Boga?
Sve je od Boga. Ne postoji ništa što je izvan Njega i što On ne obuhvata. I mi smo deo Njega. Mi, kao deo Celine, nismo u stanju da ga do kraja dokučimo i zato nam ostaje večita nepoznanica, ali zato mi Njemu nismo nepoznanica jer smo tek deo Onoga što On jeste. Zato imamo Njegovu milost. To nam je uteha.
Šta je za tebe nadahnuće?
Dodir Boga. Pored duboke molitve ili meditativnog stanja, trenutak kada smo Mu najbliži. Sveti čin. Nije čudo što je Laza Kostić oblačio belo odelo kada bi ga obuzelo nadahnuće. Pesnik tada postaje božije oruđe i to je naš blagoslov i nagrada za sav onaj kosmički bol koji osećamo kao svoj.
Preko umetnika se otkrivaju velike tajne i istine. Zašto je to važno za one koji konzumiraju književnost?
Umetnici su obdareni proročkim darom od pamtiveka i oni te tajne prenose svojim simboličkim jezikom, koji se nekome otkriva, nekome ne. No, Bog je nepogrešiv, pesma će naći onoga koji je treba, a kada ga pronađe, potrešće u njemu sve damare, izazvati prepoznavanje i na kraju katarzu. Nije nam svima dat isti dar, mnogi ljudi preko spoznaja drugih ljudi dolaze do osvešćenja i sopstvenog rasta.
Možemo li da znamo o čemu je roman na kojem trenutno radiš?
To je roman o mojim korenima i jednom vremenu. Nisam mu se još uvek vratila, jer ne donosim samo ličnu priču nego i kolektivnu, koja obuhvata ceo jedan vek. To znači da ponovo moram osvežiti svoje znanje iz istorije, politike tog doba, kao i istoriografije. Vrlo zahtevan poduhvat. Zato valjda i obilazim oko njega kao kiša oko Kragujevca. No, jednom ću morati da sednem i da ga završim. Toliko dugujem svom ocu i precima.
I za kraj – savet onima koji bi da se bave pisanjem…
Pisac mora da piše. Pesnik mora da peva. To je način na koji on diše i živi. Tu nema izbora. Moraš da dišeš ako hoćeš da živiš. Jednostavno dobiješ poziv na koji moraš da se javiš. To je onaj najtiši glas u nama, koji ako ga slušamo i pratimo, ne možemo pogrešiti. To je naš put i sudbina. Ako zanemariš taj glas, promašio si život.
Razgovor vodila:
Tamara Lujak
