Iako sam pročitao samo deo njegovog stvaralaštva, iako je potrebno da uložim još mnogo vremena i truda da bih u potpunosti dokučio (ako je to zapravo moguće) šta je sve imao da kaže Borislav Pekić, ono što je sigurno, Pekić je jedan od mojih omiljenih pisaca. To je samo razlog više da krenem sa preporukom njegovih književnih dela.
Svakako da ćemo priču krenuti sa njegovim romanom »Besnilo« koji je napisao, sada tako daleke, 1983. godine i time izazvao prilične oprečne reakcije, različita pitanja, mnoge polemike kako u našoj tadašnjoj državi tako i u svetu.
Roman »Besnilo« je atipično Pekićevo delo koje svakako ne može prikazati ni delić Pekićevog talenta. Još od objavljivanja »Besnila«, pa sve do današnjih dana neminovno se postavljalo jedno pitanje: »da li je jednom velikom piscu, filozofu, vizionaru, protagonisti, večitom disidentu, natprosečnom intelektualacu, romansijeru, filmskom scenaristi, dramskom piscu bio potreban roman poput Besnila?« Onda su u prilog tome puštane priče kako je roman napisan po porudžbini, aludirajući na to da je »Besnilo« zapravo čisto tezgaroški rad. Sve to iz razloga što je roman »Besnilo« napisan u formi trilera, i preteciozno etiketiran kao »beletristika«. Ono što se neminovno ne može poreći je činjenica da roman »Besnilo« i dan danas predstavlja veoma uzbudljivu, prilično aktuelnu priču koja se čita u dahu. Triler sa elementima špijunaže, naučne fantastike, masovne histerije, horora... Pekić nas polako uvodi u priču koja se dešava na aerodromu Heathrow u Londonu i tokom celog romana drži u neizvesnosti, u stanju šoka i blagog straha. Odbegli mutirani virus besnila, stvoren u laboratoriji, koji se abnormalnom brzinom širi među ljudskom populacijom na aerodromu predstavlja opasnost po čitav svet. Aerodrom se pretvara u jedan veliki karantin u kojem su svi oni koji su u njemu zatvoreni i izolovani od spoljnjeg sveta, prepušteni sami sebi u toj borbi sa nevidljivim neprijateljom koji ih iz korena menja i čini hodajućim užasom.
Svakako da je Pekićevo »Besnilo« samo opomena i upozorenje ljudskoj civilizaciji da se sa nekim stvarima ne treba igrati. Čovek ne može da bude Bog. Isuviše je nesavršen da bi to bio. Međutim, nauka, najveći i najopasaniji protivnik religije, se ne slaže sa tom tezom. Nauka je ubeđena da čovek može i mora da stvara novi život, nove vrste, jer to je ustvari proces evolucije. Svaka živa vrsta se tokom dugog niza godina, decenija, vekova usavršava, menja, evoluira na viši nivo. Sve je to opstanak i prilogođavanje. Nauka opravdanje za svoje delovanje nalazi u činjenici da je ona zapravo glavni pokretač i uzročnik evolucije i samim tim osnovni inicijator i uzrok ljudskog progresa. Sve to potkrepljuje činjenicama koje potvrđuju njenu mogućnost da za relativno kratko vreme, postigne i ostvari sve ono za šta je prirodi trebalo hiljade i hiljade godina. Za laboratorijsku evoluciju nije potrebno čekati eone. Par godina je sasvim dovoljno da bi se stvorila neka nova vrsta, iskombinovao neki hibrid nastao ko zna kakvim ukrštanjem i eXperimentisanjem. Obično se kasnije ispostavi da je ta naučna kreacija zapravo samo neka kretura, anomalija ili mutacija koja u sebi nosi moć da uništi svog tvorca. Kao na primer mutirani virus besnila koji menja ljudsku svest, razara tkivo, seje smrt... Virus koji menja ljude iz korena uništavajući u dubini njihovih bića sve ono što ih je i činilo ljudima. Oni postaju neka nova vrsta. Stvorena rukom čoveka. Vrsta osuđena na propast. Vrsta koja uništava sopstvenu vrstu.
Ako sagledamo stvari iz drugog ugla, gledajući na roman »Besnilo« kao neku vrstu alegorije, neminovno nam se nameće pitanje. Nisu li ljudi već odavno besni? Zar im duše već odavno nisu nafilovane besom, mržnjom, netrpeljivošću, netolerancijom, pakošću, zlobom, zlom...? Pogledajte samo šta se sve dešava u svetu.
Konstatni ratovi i međunarodni sukobi i konflikti. Sve učestaliji teroristički napadi u kojima stradaju isključivo nevini. Svetska ekonomska kriza veštački izazvana samo zarad stvaranja što veće globalne nesigurnosti, nestabilnosti i masovne panike. Sve zastupljenije globalno siromaštvo i globalna nezaposlenost. Milioni ljudi i dece koji umiru od gladi i raznoraznih bolesti. Globalno zagrevanje i globalno zagađenje koje izaziva ogormne ekološke katastrofe i ugrožava opstanak čitave planete. I sve to zarad ogromnog profita malog broja odabranih i povlašćenih.
I više je nego očigledno da ljudi svojim delovanjem bespovratno uništavaju sve oko sebe. Floru, faunu, čitav eko sistem. Samim tim i sami sebe.
I zar nam te činjenice samo ne potvrđuju konstataciju da su ljudi već duže vreme van kontrole, da su nekakvom vrstom besnila već odavno zaraženi? Ili je ustvari takva ljudska priroda? Destruktivna i samodestruktiva. Ono što je sigurno: čovek današnjice je smrtna opasnost za drugog čoveka, ljudsku civilizaciju i čitavu planetu. Pekić je sve to video, mnogo mnogo ranije, ali ipak je hteo da nađe neki uzrok i opravdanje za takvo ljudsko ponašanje koje će neminovno, pre ili kasnije, dovesti do uništenja ljudske civilizacije. Zato je i napisao roman »Besnilo« želeći samo da upozori na kraj civilizacije koji će neminovno nastupiti onda kada ljudi krenu da se igraju sa stvarima sa kojima nema igre. Sa bio inžinjeringom i genetikom. A odavno se deluje u toj sferi. Dovoljno je da odete do svog frižidera, otvorite ga i pogledate sve te namernice koje svakodnevno konzumirate. Nije li vam čudno što deluju tako sveže i lepo a što imaju ukus sunđera i plastike ili što se samo nakon dan, dva od kupovine pokvare i usmrde? Pitate se što je toliko ljudi oko vas obolelo od raka, što svaki dan umre po neko koga ste znali. Da nije možda to od namernica koje svakodnevno konzumirate? Polako ali sigurno unosite otrov u svoj organizam. Pre ili kasnije nastupiće bolest ili smrt u zavisnosti koliko ste otrova uneli u svoj organizam kao i tolerancije organizma na otrov.
Sa druge strane, ono što zapravo ljude stvarno čini besnim, ljutim, netolerantnim i agresivnim su morbidnosti, banalosti, primitivizam, pesimizam, zlo i negativna energija koje se svakodnevno plasiraju sa TV-a, interneta i štampe. Sva ta silna propaganda i multimedijska psiho tortura i presija stvorena je i plasirana isključivo da raspiruje strah, paranoju, nacionalnu, versku, rasnu i seksualnu netrpeljivost i mržnju među narodima i državama. I nije li to taj virus besnila o kojem je Pekić alegorično pisao u svom »Besnilu«? Nije li nas sve to dovoljno zatrovalno i načinilo besnim, surovim i zlim u toj meri da smo izgubili i poslednji delić onog što nas je činilo ljudima? Postali smo homosapiensi mutanti. Homo mutatisi. Hraneći se veštački stvorenom i genetskimodifikovanom hranom, gledajući i upijajući sve to zlo koje nam se servira preko masmedija, mutirali smo i dalje mutiramo u ko zna šta. Možda je to ta evolucija čoveka kontrolisana rukom nauke?
Samo nema potrebe za brigom. Daleko je još Pekićeva 1999. godina. Ona nije prošla kao što mislite. Ona tek treba da nastupi, ako već nije.
Na kraju mogu samo da vam kažem: pročitajete »Besnilo«, ako to dosad niste učinili, ili ako jeste, pročitajte ponovo. Neophodno je da se pripremite za Atlantidu. Pekić je sve već odavno napisao i ostavio ljudskoj populaciji kao zaveštanje. Jedino što je potrebno je da neko to pročita i izvuče poentu. Pitanje je hoće li iko imajući u vidu da je besnilo svakodnevnice, kojem smo godinama unazad konstantno izloženi, već počelo da deluje i polako preovladava nad ljudskom civilizacijom.
Miljan Ristić aka eXXXperiment
Svakako da ćemo priču krenuti sa njegovim romanom »Besnilo« koji je napisao, sada tako daleke, 1983. godine i time izazvao prilične oprečne reakcije, različita pitanja, mnoge polemike kako u našoj tadašnjoj državi tako i u svetu.
Roman »Besnilo« je atipično Pekićevo delo koje svakako ne može prikazati ni delić Pekićevog talenta. Još od objavljivanja »Besnila«, pa sve do današnjih dana neminovno se postavljalo jedno pitanje: »da li je jednom velikom piscu, filozofu, vizionaru, protagonisti, večitom disidentu, natprosečnom intelektualacu, romansijeru, filmskom scenaristi, dramskom piscu bio potreban roman poput Besnila?« Onda su u prilog tome puštane priče kako je roman napisan po porudžbini, aludirajući na to da je »Besnilo« zapravo čisto tezgaroški rad. Sve to iz razloga što je roman »Besnilo« napisan u formi trilera, i preteciozno etiketiran kao »beletristika«. Ono što se neminovno ne može poreći je činjenica da roman »Besnilo« i dan danas predstavlja veoma uzbudljivu, prilično aktuelnu priču koja se čita u dahu. Triler sa elementima špijunaže, naučne fantastike, masovne histerije, horora... Pekić nas polako uvodi u priču koja se dešava na aerodromu Heathrow u Londonu i tokom celog romana drži u neizvesnosti, u stanju šoka i blagog straha. Odbegli mutirani virus besnila, stvoren u laboratoriji, koji se abnormalnom brzinom širi među ljudskom populacijom na aerodromu predstavlja opasnost po čitav svet. Aerodrom se pretvara u jedan veliki karantin u kojem su svi oni koji su u njemu zatvoreni i izolovani od spoljnjeg sveta, prepušteni sami sebi u toj borbi sa nevidljivim neprijateljom koji ih iz korena menja i čini hodajućim užasom.
Svakako da je Pekićevo »Besnilo« samo opomena i upozorenje ljudskoj civilizaciji da se sa nekim stvarima ne treba igrati. Čovek ne može da bude Bog. Isuviše je nesavršen da bi to bio. Međutim, nauka, najveći i najopasaniji protivnik religije, se ne slaže sa tom tezom. Nauka je ubeđena da čovek može i mora da stvara novi život, nove vrste, jer to je ustvari proces evolucije. Svaka živa vrsta se tokom dugog niza godina, decenija, vekova usavršava, menja, evoluira na viši nivo. Sve je to opstanak i prilogođavanje. Nauka opravdanje za svoje delovanje nalazi u činjenici da je ona zapravo glavni pokretač i uzročnik evolucije i samim tim osnovni inicijator i uzrok ljudskog progresa. Sve to potkrepljuje činjenicama koje potvrđuju njenu mogućnost da za relativno kratko vreme, postigne i ostvari sve ono za šta je prirodi trebalo hiljade i hiljade godina. Za laboratorijsku evoluciju nije potrebno čekati eone. Par godina je sasvim dovoljno da bi se stvorila neka nova vrsta, iskombinovao neki hibrid nastao ko zna kakvim ukrštanjem i eXperimentisanjem. Obično se kasnije ispostavi da je ta naučna kreacija zapravo samo neka kretura, anomalija ili mutacija koja u sebi nosi moć da uništi svog tvorca. Kao na primer mutirani virus besnila koji menja ljudsku svest, razara tkivo, seje smrt... Virus koji menja ljude iz korena uništavajući u dubini njihovih bića sve ono što ih je i činilo ljudima. Oni postaju neka nova vrsta. Stvorena rukom čoveka. Vrsta osuđena na propast. Vrsta koja uništava sopstvenu vrstu.
Ako sagledamo stvari iz drugog ugla, gledajući na roman »Besnilo« kao neku vrstu alegorije, neminovno nam se nameće pitanje. Nisu li ljudi već odavno besni? Zar im duše već odavno nisu nafilovane besom, mržnjom, netrpeljivošću, netolerancijom, pakošću, zlobom, zlom...? Pogledajte samo šta se sve dešava u svetu.
Konstatni ratovi i međunarodni sukobi i konflikti. Sve učestaliji teroristički napadi u kojima stradaju isključivo nevini. Svetska ekonomska kriza veštački izazvana samo zarad stvaranja što veće globalne nesigurnosti, nestabilnosti i masovne panike. Sve zastupljenije globalno siromaštvo i globalna nezaposlenost. Milioni ljudi i dece koji umiru od gladi i raznoraznih bolesti. Globalno zagrevanje i globalno zagađenje koje izaziva ogormne ekološke katastrofe i ugrožava opstanak čitave planete. I sve to zarad ogromnog profita malog broja odabranih i povlašćenih.
I više je nego očigledno da ljudi svojim delovanjem bespovratno uništavaju sve oko sebe. Floru, faunu, čitav eko sistem. Samim tim i sami sebe.
I zar nam te činjenice samo ne potvrđuju konstataciju da su ljudi već duže vreme van kontrole, da su nekakvom vrstom besnila već odavno zaraženi? Ili je ustvari takva ljudska priroda? Destruktivna i samodestruktiva. Ono što je sigurno: čovek današnjice je smrtna opasnost za drugog čoveka, ljudsku civilizaciju i čitavu planetu. Pekić je sve to video, mnogo mnogo ranije, ali ipak je hteo da nađe neki uzrok i opravdanje za takvo ljudsko ponašanje koje će neminovno, pre ili kasnije, dovesti do uništenja ljudske civilizacije. Zato je i napisao roman »Besnilo« želeći samo da upozori na kraj civilizacije koji će neminovno nastupiti onda kada ljudi krenu da se igraju sa stvarima sa kojima nema igre. Sa bio inžinjeringom i genetikom. A odavno se deluje u toj sferi. Dovoljno je da odete do svog frižidera, otvorite ga i pogledate sve te namernice koje svakodnevno konzumirate. Nije li vam čudno što deluju tako sveže i lepo a što imaju ukus sunđera i plastike ili što se samo nakon dan, dva od kupovine pokvare i usmrde? Pitate se što je toliko ljudi oko vas obolelo od raka, što svaki dan umre po neko koga ste znali. Da nije možda to od namernica koje svakodnevno konzumirate? Polako ali sigurno unosite otrov u svoj organizam. Pre ili kasnije nastupiće bolest ili smrt u zavisnosti koliko ste otrova uneli u svoj organizam kao i tolerancije organizma na otrov.
Sa druge strane, ono što zapravo ljude stvarno čini besnim, ljutim, netolerantnim i agresivnim su morbidnosti, banalosti, primitivizam, pesimizam, zlo i negativna energija koje se svakodnevno plasiraju sa TV-a, interneta i štampe. Sva ta silna propaganda i multimedijska psiho tortura i presija stvorena je i plasirana isključivo da raspiruje strah, paranoju, nacionalnu, versku, rasnu i seksualnu netrpeljivost i mržnju među narodima i državama. I nije li to taj virus besnila o kojem je Pekić alegorično pisao u svom »Besnilu«? Nije li nas sve to dovoljno zatrovalno i načinilo besnim, surovim i zlim u toj meri da smo izgubili i poslednji delić onog što nas je činilo ljudima? Postali smo homosapiensi mutanti. Homo mutatisi. Hraneći se veštački stvorenom i genetskimodifikovanom hranom, gledajući i upijajući sve to zlo koje nam se servira preko masmedija, mutirali smo i dalje mutiramo u ko zna šta. Možda je to ta evolucija čoveka kontrolisana rukom nauke?
Samo nema potrebe za brigom. Daleko je još Pekićeva 1999. godina. Ona nije prošla kao što mislite. Ona tek treba da nastupi, ako već nije.
Na kraju mogu samo da vam kažem: pročitajete »Besnilo«, ako to dosad niste učinili, ili ako jeste, pročitajte ponovo. Neophodno je da se pripremite za Atlantidu. Pekić je sve već odavno napisao i ostavio ljudskoj populaciji kao zaveštanje. Jedino što je potrebno je da neko to pročita i izvuče poentu. Pitanje je hoće li iko imajući u vidu da je besnilo svakodnevnice, kojem smo godinama unazad konstantno izloženi, već počelo da deluje i polako preovladava nad ljudskom civilizacijom.
Miljan Ristić aka eXXXperiment