Je suis marxiste

• Helly Cherry
• 9:56 PM

They said we had a communist in the family, I had to wear a mask. Karin Dreijer Andersson (The Knife Forest Families)

U Moći veštica s početka juna -- potkastu koji sam, ispostaviće se prikladno, odslušao u subotu uoči grčkog referendum-duma -- Fridom je pustio i stereolaborantsku pesmu Je suis marxiste Groupuscule. Spominjanje londonske grupe Stereolab od pre nekog vremena neizostavno me asocira na Aleksandra Vučića. Naime, jedan moj oštrooki drug uočio je da Vučić onoliko liči na glavnu stereolaborantkinju Leticiju Sadier (pardon, Lætitia; lik na stranu, dela vam se i dalje razlikuju). Otvorio sam četvore uši i osim hipnotišućom muzikom intrigirao se i naslovom pesme.

Je suis marxiste.

Tragični Šarli Ebdo izvesno je poslužio kao inspiracija za svoje sugrađane iz Groupuscule. Duo je 22. marta na pariskom univerzitetu Nanterre snimio ovaj singl i objavio ga u simboličnih 68 primeraka. Jer šta je Francuska nego 1968, sloboda, jednakost, bratstvo, Sanjari (The Dreamers). Skoro sve što se na francuskom otpeva zvuči seksi, socijalistički, posebno ovakav koldvejv (sintpop za nas iz nefrankofonih zemalja) za koji se ne bih začudio da je zapravo nastao tokom tek dvocifrenodnevnog trajanja Pariske komune. Nepun vek i po anahronizma obaška. Sitnica.

Godine 1971, tačno stoleće od početka i kraja Pariske komune, osnovana je kopenhagenska komuna Kristijanija, kvart izuzet iz EU (stvarno, kad napuštaš skvot, piše da ulaziš u Evropsku uniju). U Kristijaniji -- među svojima, rekli bi mi saputnici -- bio sam avgusta 2012. Ali, kako među svojima, to putovanje koštalo me je više nego što bi ravnomernom raspodelom sredstava pripalo pojedincu! (Čak i njihove razglednice koštale su više nego što bih od skvotera očekivao da naplate, ali treba održati samoodrživost...) I, iako oduvek karakterisan kao skroman, imao sam problem da pomirim izvesne privilegije kojih se ne odričem, a ovamo bih hteo da svi imamo slično, jer zaista i nismo tako različiti. OK, među svojima, samo sam prihvatio.

 Iako moj (prez)imenjak nije taj koji je marksista u Varljivom letu '68, mislim da sam tada -- posle ponovljenog gledanja varljivog leta '13-e -- okačio okruglog metalnog Lenjina na zid svoje sobe. A sigurno sam tada, odmah posle filma, svojoj majci pustio i onda sveži video dua Ti, Koliko dana, na šta je ona -- naravno pod utiskom Leta -- rekla: Ha, marksisti! Da je otac tad/ikad bio u mojoj sobi, svakako bi rekao: Ha, vuci Draškovići! I inženjeru kakav je, okrugli Lenjin verovatno bi poslužio kao kružni lenjir, ili čak kao frizbi, medaljon-frizbi za bacanje u jednom smeru.

Znači, uticaj oca na moja leva skretanja trebalo bi isključiti, a ni majka se nije pretrgla utičući. Mladost u realnom socijalizmu bila im je lepa. Nije što je mladost, nego taj realni socijalizam... Moje (pret)predškolsko u SFRJ, to su bili dani! Novotalasalo se umesto odlazaka u vrtić, vrtela se kaseta U škripcu: O, je! Osnovna škola je promenila sve. Nije što se raspala SFRJ, nego ta OŠ...

Kapiram da sam kao osnovac, a sasvim sigurno kao gimnazijalac, počeo da primećujem sumnjive tipove u majici s likom Čea Gevare. Masovnost je uvek sumnjiva. I odbojna. Čak i kad se boriš za zajedništvo jednakih. Površno poznavanje nekih od njih nije mi ulivalo poverenje da iza izlizanog Gevarinog lika stoji ideja. Ljudi od ideja nađu posebniji način da ih izraze, mislio sam i izražavao.

Nisam antiglobalista. Globalizam meni nije različit od kosmopolitizma i internacionalizma. Štaviše, globalizam je možda jedina šansa zemalja poput Srbije, ako takvih ima. Jer, koja druga centrifuga bi nas približila nekom dalekom. Uostalom, Amerika, a i Engleska, zemlja je proleterska? Ne znam zašto bi multinacionalna kompanija a priori bila lošija od neke lokalne palme ili tigra. Ne znam ni zašto bi pesticidna poljoprivreda a priori bila bolja od genetički modifikovane. Moj deda je u slobodno vreme kalemio, genetički modifikovao voće, pa smo u dvorištu imali i limun. Ja to znanje nažalost nemam, ali znam da još manje znaju protivnici GMO. Kritiku potrošačkog društva ostavljam potrošačima, oni su vazda najglasniji između dva šopinga.

Ateizam bih samo mogao da štikliram. Volim i kad vidim anarhosindikalnu nalepnicu u Jagodini.

I populizam na stranu, besklasno društvo i proklamovana istost mnogo manje odstupaju od razlika koje, istina, postoje među ljudima i treba da budu odgovarajuće vrednovane, nego što odstupa društvo koje prenaglašava razlike. Istina je i da od svakog prema mogućnostima, svakom prema potrebama zvuči kao nešto što u stvarnosti i ne može biti jednačina. Zbir mogućnosti uvek će biti manji od zbira potreba. Utopije ne bi bile to što jesu kad bi ih bilo moguće ostvariti. Smisao bi mogao biti sam put ka ostvarenju ideala, pa dokle se stigne. Ili, naslovom knjige abdiciralog ministra finansija Grčke J. Varufakisa, Ovaj svet može da bude bolji.

Nekad bi mi ovo što sam napisao zvučalo previše demagoški. Danas kažem pa šta. Kad omiljeni The Knife može da se zalaže za okončanje ekstremnog bogatstva, zašto ne bih i ja, koji bogatstvo ni nemam, ali i ne očekujem da nečije završi kod mene. Naivno očekujem solidarniju disperziju.

Naivno je bilo i očekivanje da je besplatan rtanjski festival PULjP održiv, pa je ove godine održan po trinaesti put (STONER13ER), s gostima čak iz Amsterdama, Šveđanima, komšijama. Anarhisti svih zemalja nađu način da se ujedine i veganišu zajedno.

Ko je očekivao da će Laibach od Zaječara, preko Vrnjačke Banje, stići do Severne Koreje? A stiže!

A VI?

Petar Cvetković Krstev