Prva recenzija koju sam napisao za sajt koji trenutno čitate je o albumu Sami maži i ženi benda Xaxaxa. Forma je bila veoma kratka i koncizna, osvrtao sam se na ideje, produkciju i grafičko rešenje omota i diska. Kao što se može pročitati, nisam bio previše oduševljen albumom. A ni bend mojoj recenzijom. I tu priča počinje.
Recenzija predstavlja ocenu ili kritički prikaz nekog umetničkog ili naučnog dela. Da na početku razjasnimo pojam kritike. Kritika je veština ocenjivanja i razlikovanja dobrog i vrednog od onog lošeg. Na našem podneblju reč kritika je u ogromnoj meri ocrnjena i označena kao negativna reč, u svojstvu negativnog kritikovanja – kritikovati nekog, ukazivati na isključivo loše osobine. U ovoj našoj atmosferi, recenzija se odnosi na kritiku muzičkog albuma. Recenziju može pisati svako, ali se mora pridržavati određenih pravila. Fokusirajmo se na recenziju jednog muzičkog albuma. Da bi napisao solidnu recenziju, koja će maskimalno objektivno predstaviti kvalitet izdanja, autor najpre mora da presluša izdanje u celosti, i više puta, jer je nemoguće upamtiti sve dobre ili loše detalje albuma koji traje u proseku jedan sat kroz samo jedno preslušavanje. Najčešća i najveća greška koju mnogi prave je slušanje albuma samo jednom, ili što je još gore i pogubnije – dijagonalno slušanje uz preskakanje pesama. Takvo pisanje „na osećaj“ se odmah provali, pa je bolje ne upuštati se u takvu avanturu.
Da li recenzent mora da obožava i voli bend o kojem piše? Nije potrebno. Da li mora da je pre toga čuo za bend? Opet nije neophodno. Kada se dobije izdanje za kritiku, potrebno je istražiti osnovne informacije o bendu, eventualno kontaktirati bend i naglasiti im da se piše recenzija, i da je potrebno da dostave neke informacije potrebne za upotpunjavanje teksta. Ako se pisac po prvi put susreće sa bendom, ne bi bilo loše preslušati ranije radove, kako bi se mogao uporediti napredak i razvoj ideja. Dakle, autor mora da zna o čemu piše i da ima određenu širinu.
Čitalac ne želi da čita tehničke detalje, koji ljudi stoje iza realizacije albuma, koji su instrumenti korišćeni, gde je sniman album i ostalo. Još ga manje zanima opisivanje svake pesme ponaosob, jer kad mu se tako opišu pesme, zašto da uopšte preslušava album, kad mu je sve prepričano? Poželjno je da recenzija uključi kratko predstavljanje benda, zatim opis izdanja koje se slušalo. Opis se svodi na raznolikost ideja, na žanr i zvuk kojem bend teži, na kvalitet izvođenja, domišljatost i kreativnost tekstopisaca, i generalno da li je bend uspeo iskreno da prenese svoju muziku do slušaoca. Ono što čitaoca najmanje zanima je koja je tvoja omiljena pesma, nije to ni kolumna ni autorski tekst gde čitalac očekuje tvoje lično i intimno mišljenje. Recenzija treba da oslikava kvalitet i zvuk izdanja meren prema kompletnom radu i stavu benda, kao i prema žanru i sceni kojoj pripadaju. Kao što su ukusi različiti, tako su i omiljene pesme različite.
Ukratko sam objasnio na koje detalje treba recenzent da obrati pažnju, koje greške ne sme da namesti, i šta čitalac želi od recenzije. Konačno, napisati recenziju nije ni malo lako. Albumi izlaze često, dosta je toga što treba ispratiti i biti uvek kreativan i rečit. Često se reči istroše, pa recenzije počnu ličiti jedna drugoj. Primetio sam da neki mediji imaju šablonske i našminkane recenzije, pa na praznim crtama samo ubace nazive pesama, pa to ukratko izgleda ovako: „Album je najavljen singlom __________, koji se pokazao kao _____ (dobar/loš) izbor. Pesma __________ donosi najviše energije, dok sledeća pesma __________ znatno spušta tempo...“ Čitali ste takve recenzije, jer ja ih skoro svakodnevno srećem, i kod publike one savršeno dobro „pale“, jer su tipske, maksimalno pohvale izdanje, kratkovidoj publici lepo, bendu još lepše, novinaru najlepše. Daleko sam otišao, ali svakako je bilo važno napomenuti postojanje i takvih kvazi recenzija. Moram napomenuti vrlo važnu stavku kod pisanja recenzije – ni jedan album ne može biti i nije loš! Ako bi plastično i veštački davali ocene od 1 do 10, recimo da se svaki kreće od petice do desetke. Zašto? Bend kakav god bio, uložio je trud u taj album. Ljudi su uložili vreme u pisanje, komponovanje, vežbanje i usviravanje materijala, pripremanje studija, platili su snimatelja i ostalu ispomoć, bezbroj sati je sažeto u taj jedan sat muzike. I onda se javi novinar amater koji takav album oceni dvojkom, trojkom. Gde je tu logika? To je kao kada radnik želi biti plaćen polovinom zarade poslodavca. Poslodavac je morao da uloži određeni novac, da obezbedi prostor, sirovine, mašine i ostalo, da dobije dozvole, da se registruje, plati porez, a radnik dolazi kao poslednja karika, koja traži polovinu kolača. Tu malo nešto ne štima, ista je priča i sa novinarom koji vrlo lako omalovaži album, zanemarujući činjenicu o uloženom novcu, vremenu i trudu. Prema tome, svaki album može biti samo dobar ili manje dobar, loš nikako. Dobar je ako je ispoštovao očekivanja publike, ako je iskren, ako je realizovan naspram mogućnosti benda, ako prikazuje pomak u odnosu na prethodno izdanje, ako se sa njega čuju nove ideje i zvuci, a opet ostaje u prepoznatljivim granicama benda. Album je manje dobar ako je bezvoljno snimljen, ako su tekstovi prepuni opštih mesta, ako je pun početničkih grešaka. Nije sramota snimiti takav album, to je znak da se bend ipak trudi, i da će sledeći rad biti bolji i kvalitetniji.
Kada smo kod dobrog i manje dobrog, svaki bend naravno očekuje da pročita samo pozitivne reči. Mladi bendovi imaju vrlo odbojne stavove prema čak i minimalnoj dozi te negativne kritike u recenziji. Ako im zameriš bilo šta, čak i ono što je velikim delom ispravno zamereno, zanemariće kompletan tekst, i recenzija će negde potonuti. Ono čega nisu svesni je da je recenzija zapravo besplatno širenje vesti o njihovom radu. Pristaneš da na ulici postaviš besplatan bilbord nečijeg proizvoda, a on onda kaže prolaznicima da okrenu glavu od njega, ili ga preko noći skine. Nisu svesni na sajt sa recenzijom čita veliki broj ljudi, različite starosne dobi, mnogi od njih će i pored tih „loših“ reči pronaći izdanje i preslušati ga. Ako im se dopadne, podeliće ga preko interneta, preporučiti prijatelju. A ako bend podeli i tu „lošu“ recenziju, time se opisani efekat mnogostruko povećava. Uostalom, svaki bend ima svoju politiku promocije, pa tako i ovi uobraženi očigledno više vole teži put. Još jedna zanimljiva stavka koju sam zapazio tokom pisanja recenzija je ta da neki bendovi isključivo cene reči mejnstrim medija, dok andergraund apsolutno zanemaruju. Da zaključimo, recenzija je konstruktivna kritika, a samoživost i ego benda odlučuju hoće li se ta kritika iskoristiti na pravi način.
Idem dalje, u poslednje vreme javljaju se i plaćene recenzije. Postoje sajtovi koji rade na tarifu od nekih dvadesetak do skoro dve stotine dolara (ovaj ili ovaj), u zavisnosti šta bend želi. Sajtovi zapošljavaju recenzente koji slušaju i pišu o albumima, naravno po onoj staroj srpskoj – koliko para, toliko muzike. Sve u svemu, ocene su uvek maksimalne ili približne, dok suma određuje našminkanost i prefinjenost teksta, kao i njegovu dalju promociju. Takav vid promocije nije loš za nove i rastuće bendove, koji žele da se istaknu među sličnima na lokalnom nivou. Takođe, na globalnom nivou se radi isto. Bendovi giganti često svoje materijale dostavljaju mnogo pre datuma izlaska jakim svetskim muzičkim medijima, koji će bezuslovno pohvaliti izdanje, jer u današnjem vremenu rastuće konkurencije i sve više dostupne piraterije, svaki prodat disk je uspeh. A dobra recenzija povećava izgled za bolju prodaju. Izuzetno sam ubeđen da se i na našoj sceni dešava vrlo slično. Samo što je umesto novčane razmene više zastupljena robna, jer svi vode bitku sa novcem. Tako će recenzent za koju majicu, ulaznicu i disk vrlo rado pohvaliti izdanje koristeći svoju šablonsku recenziju, njegov sajt čitan, bend promovisan, svima dobro. Ovde nas niko ne plaća ni ne nagrađuje, retko ko se ume i zahvaliti, i zato su recenzije maksimalno iskrene i ogoljene. Zbog te iskrenosti čitaju ih samo muzički entuzijasti i promišljeniji slušaoci. Zbog toga dalje recenzija gubi formu kritike i postaje kraći autorski tekst. Time bend sebi uskraćuje pozitivne reči rečene o njemu, a novinar bespotrebno troši svoje vreme. Jedina korist je ta što je novinar imao priliku da proširi svoje muzičke pravce.
Da privedem priču kraju. Puno je šablonskih, naručenih i našminkanih recenzija. Baš takve odgovaraju bendovima. Sve se svodi na maksimiziranje koristi i separaciju mejnstrima od andergraunda, lažnog od iskrenog. S tim što se lažni sloj na našoj sceni vešto usadio u visoke krugove, dok je iskreni andergraund potisnut ka marginama i preti mu potpuno istisnuće. Problem na koji ovi prvi nisu računali je taj što je slušalac poslednji sudija, ne recenzent. Recenzent predstavlja prosečnog slušaoca, ali slušalaca je mnogo i oni nisu prosečni, već je svaki poseban. Na kraju će bendovi i prijateljski mediji inflatorno podržavati jedni druge međusobnom promocijom, a slušaoci će provaliti kvaku i pronaći alternativne zvuke. Mada, to i nije tako loša stvar, jer će se pomenuta separacija odigrati i u pozitivnom, pomenutom smeru – dok bude trajalo međusobno hvalisanje, slušalac će za sebe pronaći drugi zvuk, koji iskreno prihvata svaku reč, bila ona dobra ili manje dobra.
Zato, bendovi, shvatite recenziju kao konstruktivnu i zdravu kritiku, koja je tu da vam pomogne i da vam ukaže na moguće „tanke“ momente vašeg rada. Novinar nije tu da nekoga omalovaži, da mu negativno kritikuje rad, da odvrati slušaoce od slušanja, nego potpuno suprotno, tu je da vam pomogne da vaš rad u budućnosti bude što kvalitetniji i što slušaniji.
Tihomir Škara