Umeće usmenog pripovedanja rođeno je kad i sam čovek, kad i sam govor, mitologija, umetnost, kultura... Pretpostavlja se da se usmeno pripovedanje razvilo iz pevanja – ljudi su pevali u polju o svakodnevnim događajima u njihovim životima, pripisivali su natprirodne sile običnim ljudima i objašnjavali prirodne pojave. Tako je postepeno čovek počeo da zabavlja drugog čoveka pričama uz (logorsku) vatru (slušaoci su obično sedeli u krugu, u neposrednoj blizini pripovedača), objašnjavao je svet u kojem je rođen, tumačio prirodne pojave i prenosio znanja narednim generacijama. Na ovaj su način zajednice opstajale, povezujući sadašnjost, prošlost i budućnost.
Najpoznatiji usmeni pripovedači bili su američki Indijanci, Aboridžini, bardovi, odnosno sinčai u Irskoj, skaldi sa Islanda i iz (današnjih) skandinavskih zemalja, grioti (đali ili đeli) iz zapadne Afrike, srednjovekovni trubaduri, odnosno minstreli, ukrajinski kobzari, etiopski azmari, indijski gajeni itd. Ubedljivo najpoznatija, međutim, bila je Šeherezada, lik iz zbirke priča „Hiljadu i jedna noć“, nastale u IX i proširene u XIV veku (kada je Šeherezadin lik i dodat). Na slici „Duž reke tokom svetkovine Ćingming“, jednoj od najznačajnijih slika u kineskom slikarstvu, delu dvorskog slikara Čanga Ceduana (1085-1145), koji je živeo u vreme dinastije Severnog Sunga (960-1127), prikazana su, između ostalog, i deca kojoj čovek na ulici priča bajke.
Usmeno pripovedanje razlikuje se od pripovedanja u klasičnom smislu reči po tome što se, kako i samo ime govori, bajka, priča, legenda, izlaže usmeno, uz improvizaciju, (danas) „poboljšanje“ pismenog predloška – što se postiže bojom ili jačinom glasa, akcentuacijom, pažljivo odabranim, (pre)naglašenim pauzama, ubrzavanjem ili usporavanjem izlaganja, izrazom lica, gestikulacijom...
Priču je mogla, i nije morala, da prati pesma, muzika, ples, pećinsko slikarstvo, čak se na internetu može pronaći podatak da su i tetovaže bile pratioci, nosioci priča (o poreklu, procesu inicijacije ili socijalne pripadnosti). Sa otkrićem pisma, priče su lakše prelazile veće razdaljine i tako su postale nasleđe celokupnog stanovništva. Ispisivane su, urezivane, klesane, slikane na kamenu, steni, drvetu, bambusu, glini, pergamentu, kosti, grnčariji, svili, papiru, platnu i, u današnje vreme, beležene na filmu (Godine 2008. Danijel Dženk snimio je kratki animirani film „Kako je čovek dobio vatru“, koji govori o usmenom pripovedanju američkih Indijanaca: https://en.wikipedia.org/wiki/How_People_Got_Fire), radiju ili kompjuteru. Braća Jakob i Vilhelm Grim zapisali su i objavili početkom XIX veka nemačka narodna predanja, koja su prethodno doterali po sopstvenom ukusu. Slično je uradio i Hans Kristijan Andresen u Danskoj. Ali, nije pisana priča ona koja nas ovde interesuje.
Nedavno je (sedamdesetih godina prošlog veka) u svetu i kod nas poraslo zanimanje za usmeno pripovedanje. Organizuju se festivali širom sveta, koji traju i po nekoliko dana. U Americi se održava Nacionalni festival usmenog pripovedanja od 1973. godine (u Džonsborou, u državi Tenesi), u isto vreme se širom Australije oformljuju udruženja koja se bave usmenim pripovedanjem i koja se povezuju sa sličnim udruženjima na Novom Zelandu, u Engleskoj Udruženje usmenih pripovedača osnovano je 1993. godine... Početkom devedesetih godina prošlog veka u Švedskoj je, oko dvadesetog marta, organizovan prvi Svetski dan usmenog pripovedanja, koji se danas organizuje svake godine u nekoj drugoj zemlji, sa drugom temom (mesec, snovi, ptice, voda, drveće, čudovišta i zmajevi...).
Pojedini autori pripovedaju narodne bajke, poput Jasne Held iz Hrvatske, pojedini ih izmišljaju na licu mesta, poput Milice Cincar Popović, drugi ih izvode glumeći ih, treći prate određene, prastare, obrasce pripovedanja, četvrti stvaraju nove, peti pripovedanje pretvaraju u performans...
(Usmenim) pripovedanjem premošćuju se kulturne, socijalne, jezičke i sve druge razlike, barijere među ljudima. Usmeno pripovedanje (trajno) povezuje ljude, omogućava nam da rešimo probleme koji nas muče, donesemo odluke koje se tiču naše budućnosti – sve zahvaljujući zajedničkom iskustvu kroz koje prolaze. Pripovedač i slušalac zajedničkim naporima mogu da dođu do novih načina izlaganja, novih rešenja. Ogoljevaju se i jedan i drugi: pripovedač kroz priču koju iznosi, slušalac kroz ono što mu se u priči dopada. Veza koja se uspostavlja na ovaj način produbljuje se načinom pripovedanja - menjanjem originala tako da odgovara mestu na kojem se pripoveda, ali i tako da se dopadne različitoj publici. Slušalac na taj način i sam učestvuje u procesu stvaranja. Priče koje tako nastaju omogućavaju nam da spoznamo sebe i društvo u kojem živimo.
Stoga se, imajući na umu reči čuvenog engleskog pisca Nila Gejmana: „Nekada davno, kada su životinje govorile a reke pevale i kada je svaka potraga bila vredna uloženih napora; nekada, kada su zmajevi još uvek bljuvali vatru, a gospe bile lepe i kada bi čestiti mladić dobra srca i pozamašne sreće uvek mogao da zadobije princezu i pola kraljevstva – bajke su tada bile namenjene odraslima“, treba okrenuti usmenom pripovedanju – bilo da ste slušalac ili pripovedač – jer je i nama odraslima dozvoljeno da sanjamo, maštamo – ili smo i to zaboravili?
Tamara Lujak