Početkom godine sam pisao o "mračnijim albumima" prethodne i svaki je manje-više bio remek delo za sebe, svaki je na sebi svojstven način opisivao tugu, smrt, usamljenost, gubitak, žaljenje i druge srodne teme. Ipak nijedan, po mom mišljenju, nije uspeo da postigne ono što je Fil (mastermind iza imena Mount Eerie) uradio na ovom albumu.
Fil Elverum (Phil Elverum) je jako plodan umetnik sa dugogodišnjom karijerom u pravljenju melanholičnih, katarzičnih indi/folk mantri (sa povremenim šetnjama i po glasnijim, noise kombinacijama) i pisanju neverovatnih tekstova koji bez problema mogu da se gledaju i kao samostalna poezija. Jedan od boljih u ovom polju u (mozda malo smelo) poslednjoj deceniji. Tematski uvek je bio okrenut (čistim) emocijama, prirodi, prostoru generalno, kako onom oko sebe, tako i onom unutrašnjem. Često se koristi konceptom tuge, usamljenosti i prolaznosti. Uvek je na poseban način obradjivao te teme, sa neverovatnom instrumentalnom podlogom.
Sada dolazi u malo drugačijem izdanju; "A Crow Looked at Me" je lična ispovest Fila, opis procesa žaljenja zbog smrti njegove žene Genevieve, Filovo suočavanje sa smrću voljene osobe i život nakon toga zajedno sa njihovom dvogodišnjom ćerkicom. Filov lajtmotiv i jesu mračne teme, ali sada mu se to dešava, sada oseća smrt iz prve ruke, i svakako, nimalo mu se ne sviđa. To se čuje odmah na početku prve pesme koja počinje njegovim brutalnim suočavanjem sa realnošću:
"Death is real
Someone's there and then they're not
And it's not for singing about
It's not for making into art
When real death enters the house, all poetry is dumb
When I walk into the room where you were
And look into the emptiness instead
All fails"
Someone's there and then they're not
And it's not for singing about
It's not for making into art
When real death enters the house, all poetry is dumb
When I walk into the room where you were
And look into the emptiness instead
All fails"
Dovoljne su već prve tri reči, da se shvati tema, atmosfera i namera celog albuma. Iako se do sada bavio ovakvim temama, prava smrt nije ni blizu toga, nema lekciju, nema smisla, nema nikakve svrhe. U njoj nema ničeg poetičnog, ničeg vrednog što bi moglo da se pretvori u umetnost. Ovome se okreće u pesmi Emptiness pt. 2 (Conceptual emptiness was cool to talk about/Back before I knew my way around these hospitals), koja i imenom podseća na njegov stariji rad - "The Glow pt. 2". Tu je samo da uništi život i poništi sve što je bilo. U jednom momentu se čak odriče i prirode, koja je jedan od njegovih bitnijih lajtmotiva, zato što ona funkcioniše na taj način – smrt je njen sastavni deo. Album nije toliko o smrti i prolaznosti, koliko je čista ispovest, izvučena stranica iz dnevnika i pretočena u muziku. Fil je sam rekao za album da je "jedva muzika", donekle je i u pravu. Sončni deo albuma se svodi na podržavanje teksta, emocije i ideje albuma. Jedan od boljih detalja je klavir koji odskače na kraju pesme "Seaweed" i lepo podržava poslednje stihove koji su drugačiji od ostatka pesme jer poetizuje temu i poredi Genevieve sa zalaskom sunca. Filovu konfuziju najbolje oslikavaju pesme kao što su "Forest Fire" i "My Chasm" u kojima opisuje momente kada polako dolazi sebi iako to ne želi. Zna da će morati da nastavi život bez nje i pomiri se sa njenom smrću ali ne želi da zatvori "provaliju" sećanja i misli o njoj. Detaljnim opisom kojim se koristi u pesmi "Toothbrush/Trash" i često hladnim i povremeno destruktivnim opisom prirode uspeva da dočsara specifičnu praznu, na momente i spiritualnu atmosferu.
Fil se kao i do sada služi pretežno naracijom, govori o sadašnjosti i svetu bez Genevieve ali se dotiče i sećanja o njoj. Iznenadnim završetkom pesama na neočekivanim mestima pokazuje da nema zaključka, ili bolje rečeno da ga on još uvek ne želi. Njegova genijalnost takođe dolazi do izraza u pesmi "When I Take Out The Garbage At Night", u kojoj jednostavnu radnju iz naslova uspeva da pretvori u kratku priču koja ce sigurno okinuti najdublja osećanja slušaoca. To je slučaj i na kraju albuma sa jezivo tužnom pesmom "Crow" kojom uspeva da sklopi emociju i atmosferu albuma u jedan večan setni trenutak i stvori transcendentni doživljaj, stavi slušaoca na svoje mesto i zaokruži ideju albuma.
Fil se kao i do sada služi pretežno naracijom, govori o sadašnjosti i svetu bez Genevieve ali se dotiče i sećanja o njoj. Iznenadnim završetkom pesama na neočekivanim mestima pokazuje da nema zaključka, ili bolje rečeno da ga on još uvek ne želi. Njegova genijalnost takođe dolazi do izraza u pesmi "When I Take Out The Garbage At Night", u kojoj jednostavnu radnju iz naslova uspeva da pretvori u kratku priču koja ce sigurno okinuti najdublja osećanja slušaoca. To je slučaj i na kraju albuma sa jezivo tužnom pesmom "Crow" kojom uspeva da sklopi emociju i atmosferu albuma u jedan večan setni trenutak i stvori transcendentni doživljaj, stavi slušaoca na svoje mesto i zaokruži ideju albuma.
Nakon slušanja albuma verovatno se nećete sećati nijedne pesme, teksta niti melodije, album nije zbog toga pravljen. Biće vam žao za Genevieve kao da ste je poznavali. Osetićete njeno prisustvo i proći kroz Filovu agoniju.
Mladen Ilić
Mladen Ilić