Strašna mesta ne postaju. Ona se rađaju. Niko to bolje ne zna od Milančeta Markovića koji je napisao scenario, producirao i režirao ovaj srednjemetražni film. Uloge su poverene Tamari Antić i Goranu Lekiću, kao glavnim protagonistima, i Radmili Nikolić i Draganu Ivankoviću, kao sporednim likovima. Radnja filma odigrava se na obali Velike Morave, jednoj od naših najvećih, i najopasnijih, reka, prepunoj virova. I upravo je na jednom takvom mestu Lenka izgubila svoj mladi život. Da li ga je sebi oduzela dragovoljno, ili su je drugi na to naterali – ostaje da vidite u filmu.
Bilo kako bilo, Vlada, koji je bio potajno zaljubljen u Lenku, peca baš na mestu koje je vrlo blizu mestu njene pogibije. Slučajnost? Odabir dana, tačnije, smiraja dana, takođe ne može biti slučajan, kao da Vlada sam izaziva svoju sudbinu, kao da priželjkuje da mu se Lenka javi – što, jedne večeri, ona i čini. Preplašen pojavom devojke za koju zna da je mrtva, Vlada isprva beži, ali se već sutradan vraća, u nadi da će je ponovo sresti. Ljubav nas čini čudnima, zar ne? Tera nas da činimo čudne stvari. Tako Vlada, iako vidno uplašen, pristaje da sledi Lenku, koja mu obećava da će ga odvesti na jedno mesto… strašno mesto…
Ovaj jednostavan zaplet, i još jednostavniji scenario, sa prilično malo dijaloga, čini radnju filma. Napetost u filmu pojačana je sjajno ukomponovanom muzikom, dobrim kadriranjem i odličnom kamerom. Nisko budžetni filmovi obično nemaju tako dobru kameru, ali Milanče Marković se potrudio da film ni u tome ne manjka. Jedina zamerka je odabir plakata – mogao je da bude daleko strašniji (u zoni sive ili crne, a ne plave), ili sa, recimo, mesecom, prvim kadrom u filmu…
Iako je sve vreme iza kamere, na filmu se i te kako vidi Markovićev pečat: odabir lokacije, Velike Plane, kao mesta u kojem je odrastao, i koje, samim tim, vrlo dobro poznaje, folklorna tema, u koju se takođe vrlo dobro razume (podsetimo se samo njegovih Senovitih priča), odabir glumaca, amatera, koji, iako možda nisu briljirali u ovom filmu, svakako su dobro izneli svoje uloge, naročito scene sa krupnim planovima Lenke, i, najpotresnija, poslednja, kada Vlada otkriva telo nesrećne devojke upleteno u debele grane u vodi (koja će vas naterati na suze).
Utvare su česta tema u našoj domaćoj mitologiji. Milanče Marković zapisao je dosta priča iz naroda koje se bave upravo ovom temom, te ne čudi što ju je odabrao za svoj film. Utvare se javljaju u gluvo doba noći, ne napadaju ljude, ali im zadaju takav silan strah da od njega čoveku srce prepukne. Junak Markovićevog filma je, uprkos tom i tolikom strahu, odlučio da sledi prikazu voljene devojke, u nadi da može da joj pomogne da nađe svoj mir, pređe na onaj svet. Da li će u tome i uspeti, ili će poginuti, saznaćete ukoliko pogledate film.
Tamara Lujak