(Željko T. Kovačević: „Ankina rana“, roman, SPKD „Prosvjeta“, Tuzla, Tuzlanski kanton, Federacija BiH, 2017.)
Fenomen „pripov(j)edačke Bosne“, odavno već je poznat i pticama na grani. Njoj pripadaju klasici naše, evropske i svetske književnosti: P. Kočić, I. Samokovlija, I. Andrić i M. Selimović. Naročito valja istaknuti poslednjeg među njima, rođenog u Tuzli, koji ulazi u literaturu u srednjim godinama života. Sredina metaforičkog imidža crvene čaršije lansira i Željka T. Kovačevića, koji se naslanja na takvu plemenitu tradiciju. On objavljuje prozni prvenac sa kojim „probija led“, časteći nas novim, drugim romanom „Ankina rana“, čime jedan mali izdavač iz grada na zrnu soli reafirmiše izdavačku delatnost i napuštanje stanja letargije u toj oblasti!
Nakon čitanja dela, moguće je ustvrditi kako piščeve intencije idu rame uz rame sa njegovim književnim mogućnostima. Željko T. Kovačević otkriva svoje adute – glavnu junakinju Anku i (muža) Sretena, (brata) Aleksu; epizodne: Šefketa, (jetrvu) Stojanku, (sina) Jovana, upravnika (sirotišta) Živka, (rođaka) Spasoja, jeromonaha Gavrila, Ibrahim – agu i njegovu kćerkicu „sultaniju“ Medihu... Naslovom je nagoveštena fabula romana, koja počinje Ankinim rođenjem, 1877. godine, u okolini Šapca tada kneževine Srbije. Priča se razvija i radnja zapleće u Bosni početkom Prvog svetskog rata, kad raspojasani vojnici Austro-Ugarske monarhije dolaze u selo i siluju Anku.
Sudbina ove naše žene – žrtve silovanja, ispripovedana je s empatijom tako da putem introspekcije sagledavamo unutrašnja zbivanja protagonistkinje. Ono što proživljava opisano je uverljivo, a odluka odbacivanja neželjenog deteta (Ranka) predstavlja tu samo njenu, otvorenu, ranu koja krvari i boli... Majka, supruga i roditelj, Anka, motivisana je to uraditi, jer živi u posve patrijarhalnom okruženju koje osuđuje ženu i sestru - žrtvu nasilja. Ona je svesna da nema razumevanje bračnog partnera Sretena, mobilisanog u srpsku vojsku zajedno sa najstarijim sinom Jovanom (umire od tifusa).
Željko T. Kovačević kombinuje hronologiju sa retrospekcijom, piše prvo duže, pa, iznenada, kratke rečenice i na taj način doprinoseći zanimljivosti kazivanja, ritma i atmosferi (dramske napetosti) u romanu...
Deskripcije koje se odnose na seljanku s Ozrena ili na pakao logora pored Doboja, vizualizujemo kao sitne kamenčiće u mozaiku dela. No, iznad svega je piščeva briga za patnju i stradanje naroda u Bosni i Srbiji - civila na meti dušmana. Podsetimo na 4 Antihrista: turske zulumćare, Napoleona Bonapartu, kajzera „Njofru“ Jozefa i „Švabu firera“, kojima Bog (moliše se, čineći zločine?!) ne pomože zadržati, privremeno, osvojenu teritoriju. Na širem planu ove invazije su realizovane sa ciljem pokoravanja dobrih hrišćana i pravoslavlja; programa nečastivoga iz epohe Križarskih ratova Katoličke crkve i svete Inkvizicije protiv Srba i Slavena. („Pravedni“ projekat Vatikana iz 1492., blagoslovljen od Pape, a provođen u Španiji od vladara Izabele i Ferdinanda: 1/3 proterati, 1/3 likvidirati, a 1/3 preveriti/pokatoličiti/nakon mučenja u kazamatima.)
E da bi ostvario kompoziciju romana „Ankina rana“ Željko T. Kovačević razmahuje se i fabulu smešta na prostore Srbije i Bosne: Šapca, Zvornika, Niša, Valjeva, Beograda i Bizerte (u Tunisu). Skupa sa domaćim akterima, slika i strance: Mađara, Austrijance, Engleze, Jevreje: Krausa – vlasnika kafane „Beograd“ i starog Jevrejina (kome nije znao ime, a koji se posvetio vodi i ribarenju otkako mu je žena umrla). Iako nepismen, ovaj nagovara unuka da piše Kralju kako država ne treba da se zove Kraljevina SHS, nego bolje Kraljevina Drina, rečima: „Da nam Država bude lijepa i da joj se svi dive“. Sa simpatijama se dočekuje i francuski admiral Emil Geprat u Prestonicu Kraljevine. Iskreni prijatelj iz zemlje saveznika, dobija nadimak „Srpska Majka“ i ume na srpskom kazati „Pomoz Bog“.
Antiratni stav, epistolarna forma i trijumf ljubavi u romanu „Ankina rana“ Željka T. Kovačevića podgrevaju magnetizam pripovedanja koji snažno privlači ka boljem razumevanju ove nadahnuto pisane knjige...
Senahid Nezirović