Pedro Gonzales smrtno
se dosađivao. Bio je sam u policijskoj stanici. Celo selo se povuklo u hladovinu
i uživalo u siesti, očekujući svežinu večeri. Bilo je oko dva sata popodne, a sunce
upeklo kao nikad. Rojevi muva zujali su slećući mu na lice, u oči. Pedro se znojio,
pio koka kolu iz velike flaše na stolu i proklinjao svoju službu.
- Bar da se nešto događa
- mislio je. Ali šta bi se događalo u ovom zabačenom meksikanskom selu, bogu iza
leđa, gde su nekoliko puta godišnje izbijale tuče oko međe ili oko stoke, i gde
je uveče ponekad trebalo odvesti dva tri pijanca u zatvor da se otrezne. Poslednjeg
pravog razbojnika uhvatili su pre dve godine, pa i tada bez pucnjave i bez mrtvih.
Odmah se predao. Ni razbojnici nisu ono što su nekad bili!
- Mi smo sa Aldebarana
– reče neki tanak glas. Pedro se trže iz dremeža, pogleda oko sebe, ali ne vide
ništa. Na ulici i dalje nije bilo ni žive duše, a po prašnjavom putu samo je vetrić
tu i tamo podizao oblake prašine. Zrikavci su zrikali, a muve dosadno zujale. Pedro
pomisli da je za trenutak zaspao i da ma se učinilo da neko govori.
- Mi smo predstavnici
Aldebarana - ponovi tanušan glas i Pedro shvati da glas dopire iz neposredne blizine
njegovog uha. Pogleda bolje i vide tri muve kako lebde na tridesetak santimetara
od njegovog nosa. U prvi mah htede da ih otera, ali se trže i bolje ih pogleda.
Na leđima su imale nešto slično malim torbama, a jedna od njih je u nožici držala
neki minijaturni svetli predmet iz kojeg je dopirao glas!
- Sto mu gromova - pomisli
Pedro - mora da mi je zvezda udarila u glavu, pobrljavio sam načisto! Za trenutak
pomisli da sanja. Lepo će se provesti ako ga narednik zatekne. Pokuša da se otrese
sna. Uštinu se i uveri da je sasvim budan.
- Karamba - uzviknu Pedro
- muva zaista govori! Šta hoćeš? - upita on muvu. Kao priprost čovek iz naroda,
nije se mnogo naprezao oko naučnih objašnjenja neobičnih pojava u prirodi, pa ni
oko muva koje govore. Nije li uostalom stari indijanski vrač Huan, gore na planinama,
tvrdio da može da razgovara sa životinjama? Zašto onda i on ne bi mogao da razgovara
sa muvom?
- Mi smo ekspedicija sa
Aldebarana - reče muva.
- Šta ti je to Aldeboran,
Aldebe... - pokuša Pedro, ali ne mogade pravilno da izgovori ime koje je pomenula
muva.
- To je zvezda - odgovori
muva - Mi živimo na njenoj četvrtoj planeti koja se zove Zin.
- Znaš šta muvo - reče
Pedro - ja ti ništa ne verujem. Ako te je poslao stari veštac Huan da se sa mnom
šegačiš, bolje se gubi, inače će zlo biti. Vidiš da sam na dužnosti.
- Mi nismo muve i nije
nas poslao nikakav Huan - uporno nastavi muva.
- Dobro šta hoćete - reče
već pomalo ljut Pedro, zevajući.
- Mi smo astronauti sa
planete Zin, predstavnici Imperije Zina. Osvajamo ovu planetu i to hoćemo tebi da
kažemo, jer si ipak razumno biće, koliko god da si na nižem stupnju razvitka od
nas - reče svečano malo biće, prateći svoju izjavu pretećim zujanjem.
- Šta će vam naša planeta?-
upita Pedro.
- Mi se množimo vrlo brzo
– odgovori astronaut sa Zina. Zbog toga su nam potrebne nove planete. Već smo osvojili
stotine planeta u našem sektoru Galaksije. Zemlja će rešiti pitanje našeg razmnožavanja
na bar pedeset godina.
- A šta ćete jesti - upita
Pedro - ni naše muve nemaju dovoljno.
- Rekao sam da nismo muve,
mada ličimo na njih - odgovori astronaut - mi smo evoluirali od insekata, ali smo
na znatno višem stupnju inteligencije, ne samo od vaših muva, već i od vas. Zemlja
je za nas idealna planeta, jer je, uključujući i ljude, nastanjuje nekoliko milijardi
velikih životinja.
- Hoćeš da kažeš - počeša
se Pedro po glavi - da mislite da nas pojedete.
- Ne, to nam se ne bi
isplatilo - odgovori astronaut. Po autoritativnom stavu koji je zauzimao i po odlučnom
zujanju, a po tome što je samo on govorio dok su druga dvojica ćutala lepršajući
na nekoliko santimetara iza njega, videlo se da im je komandant.
- Nameravamo da vam jednom
mesečno uzimamo krv - nastavi astronaut sa Zina. - To vas neće boleti. Davaćemo
vam stalno drogu koja će vas držati u veselom raspoloženju. Nećete ni znati šta
vas je snašlo. Ustvari posle ovog razgovora daćemo i tebi injekciju zaborava. Znaš,
mi ne volimo da mučimo svoje domaće životinje.
- Reci ti meni - reče
nemarno Pedro, skrećući razgovor na drugu temu - Je l' vas već dosta ima na našem
svetu?
- Ne. Nas trojica smo
jedini - odgovori njegov sagovornik. – Ustvari,
na tvoju planetu nabasali smo sasvim
slučajno. Naši uopšte nisu pokazivali interesovanje za ovaj sektor Galaksije, jer
ne biste došli na red bar još dvesta zemaljskih godina. Ali desilo se da nam se u blizini vašeg sunca pokvario jedan
od motora za zvezdani pogon. Usporili smo i pronašli vašu planetu, koja je upravo
idealna za nas. Vazduh nam odgovara, a i hrana. Vi sta još na niskom stupnju da
biste nam pružili ozbiljniji otpor. Na kraju krajeva ni sa svojim muvama ne izlazite
na kraj.
- Znači već ste javili
- upita Pedro - i vaši drugari stižu prvim brodom.
- Javićemo čim se vratimo
u kosmos – odgovori astronaut sa Zina – Znaš, da bismo uspostavili vezu sa Aldebaranom
moramo prvo da postignemo zvezdanu brzinu. Tek kad naš brod uroni u subkosmos gde
prestaju da važe ograničenja koja postoje u tvom preseku vreme-prostora kontinuuma,
pa može gotovo trenutno da se uspostavi veza sa svakom tačkom u našoj Galaksiji.
Naši i ne znaju gde smo. Mi se sa ovakvih ekspedicija javljamo svakih deset dana.
Oni seda ne znaju gde smo izronili iz subkosmosa. To bi moglo biti bilo gde u svemiru.
Ali ti verovatno ništa od toga ne shvataš.
- Pravo da ti kažem i
ne shvatam mnogo - reče Pedro – Jedino znam da ne spremate ništa dobro. Znaš mi
i sa našim muvama kuburimo...
- Slušaj ti, rekao sam
ti da mi nismo muve! Mi smo prema tebi toliko moćni da si ti pre za nas muva - uzviknu
besno Zinjanin.
- Biće da je tačno kad
to kažeš. Ne ljuti se. Ja nisam učen čovek - pravdao se Pedro - ali znam jedno,
da kad moj narednik dođe i kad javimo vojsci da će biti belaja... ne znate vi šta
su topovi i avioni.
- Pogledaj ono drvo -
reče ljutito astronaut sa Zine, pokazujući na džinovski bor na trgu ispred policijske
stanice. On uperi mali aparat koji je držao pipkom ka drvetu, iz aparata suknu jedva
vidljiv plamičak i drvo, iako je bilo udaljeno bar dvadeset metara, nestade u trenu,
kao da ga nikad nije ni bilo. Nije se čuo ni prasak, niti se video dim. Pedro je
trljao oči ne verujući.
- U brodu imamo oružje
moćnije milion puta - reče Zinjanin, besno zujeći pored samog Pedrovog nosa. U to
jedna obična muva slete Pedru na uvo. U normalnim prilikama verovatno bi platila
glavom, jer je Pedro bio izvanredno vešt u hvatanju muva. Praksa čini svoje. U ovakvoj
situaciji Pedro otera muvu najnežnijim mogućim pokretom.
- Vidim da se već navikavaš
- reče zadovoljno astronaut. - Ranije si ubijao našu braću sa Zemlje kad god si
stigao, a sada znaš da to više ne smeš. Uskoro ćete odavati dužno poštovanje svim
muvama. Zahvaljujući našoj vrlo razvijenoj nauci, učinićemo sve vaše muve inteligentnijim
od vas. Naš dolazak će značiti oslobođenje svih muva na vašoj planeti od vekovnog
neznanja i od primitivnih bića razviće se u punopravne pripadnike civilizacije Zina.
- Nego - reče Pedro, skrećući
razgovor - Šta još mogu da učinim za vas? Hoćete li neko obaveštenje? Vidim da se
protiv vas ne možemo boriti. Radujem se da ćete nas bar živim ostaviti, a muve smo
i do sada trpeli.
- Pa za početak - reče
zadovoljno Zinjanin – odgovorićeš nam na neka pitanja. Na primer, šta piše na ovoj
tabli iznad ulaza?
- Šta, zar ne znate da
čitate? - iskreno se začudi Pedro.
- Ne. Mi smo tek nekoliko
časova ovde - odgovori astronaut - Uz pomoć ovog univerzalnog aparata za prevođenje
možemo da razgovoramo sa svakim inteligentnim bićem u kosmosu, čak i sa manje inteligentnim,
kao što su pripadnici tvoje vrste. Ostale stvari moramo da učimo, ali mi učimo vrlo
brzo.
- Uh, ovo bi obradovalo
mog starog učitelja Iglezijasa. Uvek je govorio da sam najgori đak i da od mene
nikad ništa neće biti, jer mu nikako nije polazilo za rukom da me nauči da čitam i pišem. Iz pisanja sam uvek vukao najgoru
ocenu, ali malo po malo sam se izvukao. Posto sam vlas', a evo i vas sada učim pisanju...
- Dobro, dobro - prekide
ga mali astronaut - reci šta ovde piše.
- Tu ti piše „Policijska
stanica, selo Kampo del Norte“.
- A šta piše tamo? - reče
astronaut, pokazujući na radnju preko puta.
- Tu ti piše „Suarezova
bakalnica“.
- A šta piše na tom okruglom
predmetu što ti stoji na stolu kraj našeg broda? - Pedro tek sada primeti mali leteći
tanjir prečnika ne većeg od trideset santimetara. Vrata veličine nokta bila su otvorena,
a mali prozori su se jedva videli.
- I u ovome ste došli?
- upita Pedro iskreno začuđen.
- Nije važna veličina
- odgovori astronaut - važni su znanje i veština da se shvate i na pravi način iskoriste
neiscrpne sile u kosmosu. Ali ti to ionako ne bi razumeo, pa ti neću govoriti o
energiji koju koristimo. Odgovori na pitanje koje sam ti postavio.
- Na ovome ovde piše
„Sredstvo za rashlađivanje“ - odgovori Pedro i uze sprej sa stola.
- A šta se s tim radi?
- upita Zinjanin.
- Evo ovo - reče Pedro
i pritisnu dugme. Tri Zinjanina se nađoše u mlazu magličastog isparenja i padoše
kao pokošeni.
- Ponekad čovek mora i
da slaže - pomisli Pedro, vraćajući na sto sprej na kome je pisalo „Flajpel sprej
za sigurno uništavanje muva i ostale gamadi“. On zevnu i lenjo pokupi sa poda tri
mrtva astronauta i stavi ih u jedan službeni koverat. Zinski brod strpa u kutiju
od cipela u kojoj je bio doneo doručak, pa poče polako da piše izveštaj. Nije mu
se žurilo. Pred čovečanstvom je bilo bar još dvesta godina, kako rekoše muve, dosta
vremena za pripremu. Više nego dovoljno za pronalaženje novih vrsta sprejeva. Pedro
zadovoljno udari muvu koja mu je sletela na obraz.