Nešto nije bilo
u redu, jer umesto da se nađe udubokoj prošlosti, Miguel Alvaro se našao u
1491. godini naše ere. Znači vremeplov ga je vratio "samo" 6oo umesto
60.000 godina unazad! Kako je odašiljač hronoske energije ovoliko pogrešio, objasniće
kasnije stručnjaci za hrononautiku, a Miguelu nije ništa drugo preostajalo nego
da provede u ovom vremenu sledećih dvanaest časova koliko je moralo da protekne
do trenutka određenog za povratak vremenske kapsule.
Prešao je oprezno
preko uskog i izlokanog puta postaravši se prethodno da dobro prikrije vremeplov.
Nije želeo da njegovo metalno odelo slično skafandru izazove paniku među stanovništvom,
a osim toga hrononautima je bilo strogo zabranjeno da stupaju neposredno u kontakt
sa ljudima istorijskih epoha. To su mogli da čine samo unapred obučeni i prerušeni
specijalisti.
Kad je izišao iz
šume, ugledao je s jedne strane obrise planine Sijera de la Demanda, a s druge se
nazirao vrh tornja katedrale u gradu Burgosu. Padala je letnja noć, i iz daljine
su dopirali zvuci zvona i blejanje ovaca. Pogled na Kastilju iz doba Izabele I i
Ferdinanda II mu je toliko obuzeo pažnju da nije mislio ni na najosnovniju opreznost.
Šlem ga je zaštitio
od strahovitog udarca, koji bi ubio i slona, ali nije uspeo da se održi na nogama.
Drugi, još jači, udarac ga onesvesti. Ljudeskara u ritama se obrati drugoj dvojici
ljudi koji su takođe nosili sekire:
- Udesili smo ga
bez po muke, a sada da vidimo šta nosi sa sobom. Idite pronađite gde je ostavio
konja! Iako prevejani razbojnici, koji nisu prezali ni od čega, sva trojica ustuknuše
kad bolje pogledaše svoj plen. Ono što im se u polumraku učinilo kao oklop nekog
hidalga koji se ovde, iz neobjašnjivih razloga našao bez konja i slugu, sada je
ličilo na samog đavola. Najviše ih je zbunjivalo to što nikako nisu mogli da mu
skinu šlem niti da mu vide lice, jer je šlem spolja bio neprovidan. Najzad zaključiše
da je Miguelov skafander ustvari koža čudnog bića koje se nekim slučajem pojavilo
u šumi i rešiše da ga odnesu u grad, kako bi bar delimično unovčili svoju lovinu.
Miguel se nije mnogo
uzbudio kada je došao svesti u pravoj srednjevekovnoj tamnici. Važno je bilo da
je živ i zdrav, a za ostalo će lako. Njegovi veštački mišidi ugrađeni u skafander
omogućiće mu da iskida lanac, razbije vrata i napusti tamnicu kada to bude hteo.
Na sebi je imao najsavršeniju opremu namenjenu za istraživanja u praistorijskoj
džungli, načinjenu od gotovo nesalomivog materijala. Za početak je rešio da popusti
malo lanac kojim su ga čvrsto vezali za kameni zid. Nije mogao ni da ga pomakne!
Pokušao je još jednom i tada na svoj užas ustanovio da je skafander gotovo sasvim
ostao bez energije. Drugi udarac sekire je izgleda poremetio leđne atomske baterije
koje su napajale hidraulične prenosnike veštačkih mišića i zglobova. Situacija je
postala veoma ozbiljna, jer ni razervne sunčane baterije nisu mogle da mu mnogo
pomognu pošto u tamnici, duboko pod zemljom, nije bilo ni zračka sunca. Osim toga
bila je ponoć.
Iz razmišljanja
ga trže škripa vrata, a onda se začu glas:
- Mesta za ljude
inkvizicije!
Okružiše ga prilike
u kapuljačama i dugim tamnim ogrtačima. Govorili su nešto šapatom, a onda ga jedan
iznenada udari štapom sa metalnim vrhom. Miguel je očekivao ovakav obrt i nije pokazao
ni znaka života. Drugi mu priđe i, prekrstivši se, stavi zapaljenu buktinju pod
šlem. Prolazili su minuti, ali u skafandru je bilo dovoljno energije da njegov sistem
sa hlađenje izdrži i ovu probu.
- Biće je mrtvo!
- reče jedan od prisutnih, koji je izgleda nadgledao čitavu stvar. Dok su odlazili,
dugačke senke su lepršale zidovima. Reč "spaliti" dopre do Miguela i on
oseti jezu. Kao i svi ostali hrononauti znao je istoriju veoma dobro i shvatio je
da mu ne gine lomača ako se ne izvuče na vreme. Sa španskom inkvizicijom nije bilo
šale.
Oko pet časova dođoše
ljudi i odvukoše ga uz stepenice. Zamalo se nije odao da je živ, jer su mu glavu
vukli po kaldrmi, što je i pored šlema izazivalo neizdržive bolove. Masa sveta je
vikala, pljuvala ga i udarala kamenjem. Verovatno se sve živo iz grada Burosa uputilo
da vidi spaljivanje leša "sluge nečastivog". Prošli su lagano trgom, a
onda kroz gradsku kapiju na istočnoj strani zidina. Ovde su ga natovarili na volovska
kola, pri čemu ga je svaki stražar ritnuo bar jedanput.
Najgore od svega
je bilo to što sunce kao za inat nije izlazilo iza oblaka, nego je čak počeo pravu
pljusak. Oko šest i trideset nosili su ga ka lomači, i on izgubi i poslednju nadu
da će na vreme stići do vremeplova. "Još pola sata i on će prazan odleteti
u budućnost", mislio je. Tada se pojavi sunce.
Posle nepogode izgledalo
je triput sjajnije. Dok su ga vezivali lancem za stub i čitali molitve, sunčeve
baterije su žedno upijale energiju svetlosti, i on iznenada ustade i raskinu lance.
Gomila je ustuknula i razbežala se, konji su rzali, a on je džinovskim skokovima
grabio ka šumi u kojoj ga je čekala kristalna kugla mašine. Ušao je u minut do sedam
i pokušao pokretima da kaže goniocima da se odmaknu. Udar hronoske energije je odbacio
najbliže, a ostali su bežali zastrašeni nestankom čoveka ili bića koje im je igrom
slučaja poremetilo uobičajeni tok života i dalo dovoljno materijala da generacijama
pričaju o “čudu u Burgosu“.