Još od pradavnih vremena čovek je osećao potrebu da sačuva svoju misao, zapiše je na materijalu koji će da traje (po mogućstvu večno). Tako su od pećinskog slikarstva, od pre više od 28.000 godina, koje se danas smatra začetkom stripovske umetnosti, preko glinenog pisma iz trećeg milenijuma pre naše ere, do kompjuterskog zapisa današnjice, ljudi maštali, stvarali, zapisivali svetove znane i neznane, stvarne i nestvarne, tragične i komične.
Od praistorijskih vremena na ovamo, čovek je, pritiskan svakodnevnom borbom za opstanak, tražio načina da se zabavi i nasmeje. Ponekad je to činio kroz sliku i pokret, igru, ponekad kroz zvuk ili glas, pesmu, a ponekad kroz reč, zapis, knjigu. Kroz vekove koje je preturio preko svoje glave, ljudski rod nije mogao sebe da isprati samo kroz jednu prizmu, liniju, jer ni život kao takav nije jednostran, jednostruk, jednoličan.
Tako su, vremenom, nastali mnogobrojni i mnogorodni književni stilovi, a neki od prvih koji su se rodili bili su upravo humor i satira: dramska dela izvođena u vreme Velikih ili Gradskih Dionizija u 5. v. p. n. e. u Grčkoj, komedije intrige, karaktera i naravi, „Pančatantra“, Petoknjižje, basne staroindijskog porekla pisane na sanskritu, čije se nastajanje smešta u prilično širok period od 1200. g. p. n. e. do 300. g. n. e, Ezopove basne (620-560. g. p. n. e.), nastale moguće i pod uticajem „Pančatantre“... Najstariji zapisi staroirske (gelske) književnosti potiču iz 7. veka. Njihovi su autori bili pesnici, fili, učena klasa Iraca, nasledni čuvari narodnog predanja i usmene književnosti. Verovalo se da fila ima natprirodnu moć i dar, i da može svojim satirama da nanese veliku sramotu ili nesreću...
Stoga nas ne čudi što se Darko Batan Žunjić, priređivač antologije „Latinski špijun“, odlučio upravo za najširi mogući pristup - obuhvatio je gotovo sve stvaraoce koji su od postanka sveta stvarali humoristična i satirična dela – zaista je teško bilo napraviti uži izbor pred svim velikanima koje je imao pred sobom: počevši od već pomenutog Ezopa, preko Bokača, Dostojevskog, Čehova, Nušića, Čapeka, Domanovića, Bulgakova, Bela, do Ištvana Erkenja, Vladimira Vojnoviča i Vudi Alena, koji je možda i najveće iznenađenje ove antologije.
Nije pregled kompletne humorno-satirične scene mogao da bude ništa kraći. Trebalo je sakupiti svu tu građu, iščitati sve basne, priče, zbirke i odabrati one najbolje. Priče u antologiji gorko su slatki proizvodi mnogih generacija pisaca. Teme koje su obradili klasične su – problemi na poslu, u ljubavi, porodici, pitanje uzdizanja na društvenoj lestvici – dokle je sve čovek spreman da ide ne bi li ostvario svoje snove, ciljeve, potrebe, želje... Možda najlepša priča u celoj antologiji „Kanonikova osveta“ Mateoa Bandeloa, govori o ljudskoj dvoličnosti, o podleganju niskim pobudama, dvostrukim aršinima – koji se biskupu, glavnom liku, na kraju priče, na maestralno šaljiv i zabavan način, obijaju o glavu.
Neobičan je izbor odlične fantastične priče Marsela Emea „Skrozid“, koja antologiju obogaćuje čitavim jednim neiscrpnim književnim poljem. Priča otvara mnoga interesantna pitanja: šta bi čovek uradio sa nesvakidašnjim darom, da li bi ga iskoristio u loše svrhe, da li bi zbog toga promenio svoj karakter, učinio zlo ili bi činio dobra drugima, upotrebio ga u filantropske svrhe? Ova nas priča podseća na to da je satira od najranijih dana prisutna u književnim delima – prisetimo se samo Apulejevog „Zlatnog magarca“, koji pripada menipskoj satiri, mešavini proznog teksta i stihova u različitim metrima. Drugi je poznati primer iz 1532. godine, duhoviti roman „Gargantua i Pantagruel“, Fransoa Rablea, satirična alegorija o dva džina Gargantui i Pantagruelu, njihovom životu, čudesnom rođenju i fantastičnim dogodovštinama.
Zašto su humor i satira neodvojivi književni rodovi kroz vekove? Naš čuveni pripovedač i romansijer Erih Koš (1913-2010), jedan od najprisutnijih satiričara u našoj posleratnoj književnosti, o tome kaže sledeće: „Komično je bitno svojstvo i humora i satire. Humoru je cilj da na-smeje, a satiri da i-smeje: smeh je zajednički i za-smejavanju i i-smejavanju. Bez humora, satira predstavlja obično zajedanje. Humor predstavlja pojedinačnu kritiku života, dok je satira pre opšta.“ Humor je najblaži oblik smeha, ironija je diskretna poruga, dok satira u potpunosti negira lik koji ismeva. Sve tri vrste smeha služe kao kritika društva, kritika ljudskih osobina i karaktera. Najupečatljivije scene iz naših života upravo su one koje su doživljene kroz smeh ili suze. Stoga i ne čudi što humor i satira idu ruku pod ruku kroz književnost.
Nije lako smejati se na sopstveni račun, nije lako izlagati kritici društvo u kojem se živi, stoga su kroz vreme, mnogi pisci stradali od svog pera. Pa opet su ta i takva dela nastajala i trajala kroz vekove, što samo potvrđuje da su istina i hrabrost neuništivi i i dalje na ceni – samo se uz ovakva dela doživljava preko potrebna katarza, jer za njom težimo svim svojim bićem, za oslobođenjem - ono je potrebno kako onome ko stvara, tako i onome ko čita. I humor i satira opominju, upućuju na društvene greške i paradokse, raskrinkavaju licemerje i poltronstvo, osvetljavaju tvrdičluk i sitničarenje, ismevaju niske porive i blud. Zašto se dakle smejemo ovim teškim temama? Smeje se samo onaj ko se uzdigao iznad situacije, smeje se onaj ko zna i razume, ko shvata i prihvata, ko je spreman da promeni sebe i druge, društvo u kojem živi. Smeh je jedno od najjačih ljudskih oružja, stoga trebamo, moramo da ga sačuvamo i očuvamo, a kako bolje nego kroz antologiju, možda baš poput ove.
Priređivači su čudne ptice. Zadaju sebi svakojake zadatke: da prirede zbornike, antologije, zbirke, rečnike, leksikone… predviđajući svakakve probleme na svom putu: i mogućnost da ne pronađu svaki željeni podatak ili autora, i mogućnost da ne pronađu svaku priču, novelu ili crticu, i mogućnost lošeg prevoda, koji moraju da ispravljaju i dorađuju... samo na jedno ne računaju – na činjenicu da će se sami uplesti u sopstvenu mrežu – da će se „navući“ na priređivanje kao na drogu, da više neće moći i neće znati da stanu, da će večito biti neke nove priče, bajke, basne, aforizma koje treba uneti, obraditi, prevesti, uvek će biti neke nove zbirke, antologije, zbornika koje treba prirediti, urediti, objaviti...
Tako će, kako i sam priređivač oseća, biti i novih antologija humorno‐satiričnih priča, čemu se iskreno valja radovati, jer, kako primećuje Darko Batan Žunjić, malo je stvari u životu koje nam donose pravo oduševljenje. Stoga, nadajmo se da ćemo imati, i to u najskorije vreme, prilike da čitamo neku novu antologiju istog priređivača, kako bismo u život uneli malo humora i preko potrebne boje.
Tamara Lujak