Znači, putovaću...
***
Široke trošne stepenice.
Crvena nasuprot beloj.
Zelena raskoš iznad gvozdenih balustrada.
I senke što cure kroz pukotine.
Tako pamtim sliku. Prvi i drugi plan zauzima grad. Pust. Lenj, kako mi se čini. Tih. Dalmatinski je, to mi je već na prvi pogled jasno (zelene i bele grilje i kupa kanalica).
Treći plan gotovo u potpunosti zauzima siva gromada od planine: hladna, gola, odbojna – ko bi se na nju normalan peo – pitala sam se celo detinjstvo.
Ja, jedini je, logičan, odgovor.
Ne kažem da je slika Makarske sa Bikovom u pozadini Branka Stankovića iz 1969. godine, koja od kad znam za sebe krasi dom mojih roditelja, direktno uticala na to da istražujem teško pristupačne goleti, ali je, makar u nekoj meri, uticala na moju fascinaciju planinom.
Iako kršnu lepoticu koja se ponosno ukopala u usku, krivudavu obalu Dalmacije, nazivaju, zbog nedostatka hladovine i stalne tekuće vode, najnegostoljubivijom planinom Hrvatske, ipak joj je nemoguće odoleti.
***
Vetar mi udara u lice i mrsi mi kosu. Osećam toplotu kamena pod mokrim leđima. Oštre ivice usecaju mi se u mišiće, ali njihov mi dodir neobično prija. Ne tražim bolji položaj. Dišem isprekidano. Iako nije težak, uspon ipak zahteva određen napor.
Od bučne, prenapučene morske obale, odakle je započelo moje putovanje, do oštrog i visokog prevoja na Drveničkim stinama, na 655 mnv, gde se završio moj planinarski pohod, sunce me, veselo i nasmejano, nije napuštalo.
Blago izuvijana i dobro održavana kamena staza koja vodi do vrha, služila je u davna vremena lokalnom stanovništvu kao glavni put do Vrgorca i sela Kokorići u njegovoj neposrednoj blizini. Ne mogu ni da zamislim kakav je to put, na magarcima, sa teškim tovarom, po snegu i vetru ili nesnosnoj žegi bio…
Mislim da sam i sama, na krivudavom usponu do vrha popila najmanje tri litre vode. Za spust sam, započet negde oko dva popodne, imala tek nekoliko gutljaja u plastičnoj flaši. To me, međutim, nije brinulo.
Znala sam da postoji česma u Gornjem selu na kojoj mogu da dopunim svežu izvorsku vodu, ali za tako nečim nije bilo potrebe – čim sam se spustila, negde oko tri popodne, zapanjeni meštanin, koji svoje (letnje) dane provodi u potpunoj osami drveničkog starog sela, nije mi dozvolio da nastavim putovanje, a da se prethodno ne poslužim bokalom hladne vode i čašicom (ili dve) domaće rakije.
Nije me bilo teško nagovoriti.
Ponudio mi je čak i da prezalogajim nešto (sir i pršutu, naravno), ali to sam već morala da odbijem, prvo zato što mi je bilo neprijatno, drugo zato što su me moji ljubazni domaćini u Drveniku već čekali na ručku (porodični specijalitet, dagnje u belom vinu).
Razgovor je tekao prirodno i pitko, poput rakije koju smo pili. Kako i zašto provodi svoje zemaljske dane u pustom selu, bez igde ikoga, kako se snalazi za vodu (ima ogromnu burad sa pitkom vodom i kišnicom), struju (koristi agregat), kako se greje u hladnim večerima… Jesam li domaća (jesam), čija sam (od Lujaka iz Dubrovnika), šta mi bi da se penjem na kršnu golet po ovom vrelom danu, i to sama…
Pored očiglednih razloga – da osvojim još jedan planinski vrh i pobedim samu sebe –želela sam da se popnem na Drveničke stine kako bih uživala u prijatnoj i preko potrebnoj osami. Želeli smo istu stvar, dobri meštanin i ja, zato smo se tako lako uklopili.
Napustila sam topli i meki dodir mora i vrele poljupce oštrih stena na kojima sam se kupala u Makarskoj, Drveniku i Bristu, kako bih se popela na negostoljubive vrhove Biokova.
Napustila sam grajom i cikom zakrčene uske trgove, vriskom i drekom pretrpane šljunkovite, senovite plaže, kako bih tihovala na vrhu planine. Čak mi ni vesele čiope nisu pravile društvo na kamenom prevoju, poštujući moju potrebu za mirom i osamom.
Iako je dodir razigranog vetra na pregrejanim mišićima bio hladan, ipak mu je, na vrhu sveta – jer tako sam se na prevoju osećala, kao da sam sedela na krovu sveta – sve bilo oprošteno.
Gornje selo i groblje, Gradina, Donja i Gornja vala (za koje su vezane mnoge, prelepe i maštovite priče i legende), svi tako vešto i, nekako, nežno uklopljeni u vijugavi krajolik, mogli su da promaknu neiskusnom oku…
Pelješac i Hvar pružali su se meko i raskošno preda mnom, svesni svoje lepote i šarma. Plavetnilo širokog i mirnog Hvarskog kanala spajalo se sa plavetnilom vedrog neba prošaranog krupnim i belim, moćnim oblacima.
Dok sam svu tu raskoš upijala jednim pogledom u sebe, razmišljala sam koliko je slika Branka Stankovića, iako moćna u miru svojih raskošnih boja, ipak bila nepravedna prema Biokovu. Pa opet, dovela me je ovde.
Planina nije ni hladna, ni gola, niti odbojna, naprotiv. Bogata je hrastom meduncem, alepskim borom, vinogradima i maslinjacima, ispresecana davno napuštenim poljima ograđenim suvozidom, dok se mnogi izvori slivaju s nje direktno u more.
Makija, ljupki komorač i mirišljava lavanda krase gotovo svaku stenu na putu do vrha, dok šareni leptirovi razdragano lete na sve strane. Videla sam dosta puževa i guštera, srećom ne i zmija (ima poskoka), koje često znaju preko dana da se sunčaju na golom kamenjaru. Zbog njih je mudro peti se sa štapovima.
***
Skidam kačket, oslanjam glavu na oštro stenje i dozvoljavam suncu i vetru da mi miluju lice. Sklapam oči dok se poj zričaka lagano zahuktava. Ispod kapaka ostaju prelepe slike: penušavi potpis trajekta u zalivu, beli mol i duboko usečene vale, bleštavi obrub plaže nasuprot uskoj zelenoj traci borova...
Otvaram oči kako bi nove slike mogle trajno da se urežu: velelepni planinski prevoji, kršne goleti koje se gorostasno uzdižu tik iznad mora, veličanstveni sjajni oblaci, najveći svetski putnici, koji ne mare mnogo, ni najmanje, za nas smrtnike…
Dok se tako zanesena prizorom, polako opuštam, udišem raskošne mirise komorača, lavande i mog omiljenog smilja, i prepuštam okrepljujućem, preko potrebnom, nasušnom miru, osećam kako me stopala, prvo lagano, a potom sve jače, iznova svrbe…
Izgleda da ću opet putovati…