NEDELJA
Imam jednu saksiju sa zemljom u stanu. Stoji u uglu. Slabo dopire sunce do nje. Posadio sam u njoj kamen. Da mi nikne hram, da u njemu okajem grehe. Umesto freski, sprejom će pisati molitve koje se isto čitaju i s desna i s leva. Zbunjeni Bog i Đavo, ujediniće se protiv takvog ludila. Biće to kraj sveta kakav poznajemo. Nedelja.
Ne volim nedelju, rekao sam ti to sigurno već mnogo puta. Podseća me na ponedeljak, na novi početak gori od prethodnog. Nedelja akumulira. Upija sve probleme od prethodnih dana. Voli to. Da pukne kao previše naduvan dečiji balon, kao romed kurton sa kase, kao Majkl Daglas u filmu pad. Neki ljudi su rođeni da rešavaju probleme. Neki su samo problemi. U ustima i dalje ukus duvana i alkohola od prethodne noći. Nedeljom najteže ustajem iz kreveta. Nedeljom najlakše grešim. Nedeljom najviše mešam lekove i najružnije lažem sebe i druge. Neko mora prvi da povuče oroz, ja, ti, neko treći. Bolji je utisak kada nema prigušivača. Razlete se ptice sa okolnog drveća, kao flaša kada pukne o glavu. Na mojim dlanovima čudna je putanja. Previše krivina i zastoja, nepotrebni rolerkoster za siguran put u pakao.
Nedeljom tražim razloge za svađu. Kao cigani karton. Oni ga natapaju vodom da bude teži, ja dosipam alkohol da plane kao kod cirkuskog bacača vatre. Ima smisla. Ovo nije život, ovo je cirkus. Pokvario se karusel na najvećoj brzini, okrećem se i povraćam, pružam ruke ka kući straha dok me guta zlokobni smeh. Nedelja je zajebana. Kao kada boli zub. Kao kada se zaljubiš u kurvu. Nedelja je kafa bez cigarete, pismo bez potpisa, nož u stomaku dok ga gledaš u oči svestan da je kraj. Zajebana kao ljubav. Vazduh se pretvorio u nešto boje mastila. Kaplje po podu. Ostavljam otiske dok se trkam sa senkama. 100 metara sa preponama, 100 problema iz predela prepona. Mnogo puta sam pobegao grobaru sa lopate, lekarima iz urgentnog, profesorima iz škole, ženama iz kreveta dok spavaju pored. Da je bežanje olimpijski sport, imao bih nacionalnu penziju. Kao poludeli ratni veteran pravim ogrlicu ubijenih ljubavi. Nižem ih na tanak konac. Brojim kao religijski fanatik čvorove na brojanici, kao ljudožder odsečene uši.
Nedeljom palim sveće i za žive i za mrtve. Neki su umrli i po više puta. Nedeljom slušam Džeja i plačem. Kao kiša. Nedeljom sam nekada najviše pisao. Sada ne mogu da popunim ni razglednicu a kamoli nešto više. Završi sa mnom odmah, kao bilijarsku partiju iz taka, gurni me u rupu. Nije to svetlo na kraju tunela, to je lampica kojom mi doktor maše ispred zenica...
Vojislav Vukomanović
