Jasmina Malešević: Književnost je put kojim se dodiruje večnost

 Tiha i nenametljiva po prirodi, Jasmina Malešević sigurno i ozbiljno korača književnim svetom, u koji je uplovila davne 1984. godine. Do danas se pojavila u preko 200 zajedničkih zbirki, almanaha, zbornika i antologija i objavila osam samostalnih i dve koautorske knjige.

Da je uspešna u poslu kojim se bavi govore i mnoge nagrade koje je osvojila, između ostalih i Plaketa UKS-a sa likom Sime Matavulja za celokupni književni opus (Beograd, 2022) i „Hatišerif Knjaza Miloša“ za puni nacionalni doprinos srpskoj savremenoj poeziji (Prilipac, 2024). Kako izgleda unutarnji svet Jasmine Malešević? Hajde da zavirimo…

 

Kada si i kako uplovila u svet književnosti?

 Prvu pesmu, naravno ljubavnu, napisala sam 1983. godine, kao student veterine. Imala sam 21 godinu i ta čarolija o zaljubljenosti je izletela u dahu. Igrom slučaja, naredne godine sam postala član Književnog kluba „Đuro Salaj“ na Slaviji.

Deset godina sam bila zamenik predsednika, oštrila sam paperje, vežbala sam kolena da ne klecaju kada recitujem pesmu. Klub sam napustila 1994. godine, ali sam nastavila da se družim i sarađujem sa najdražim pesnicima, Milijanom Komatinom i Vojislavom Brkovićem.

 

Šta je za tebe književnost?

 Književnost je za mene dnevnik osećanja. Sve što sam do sada napisala, prošlo je kroz misaonu i emotivnu prizmu mog tela. Pisanje je uvek je vezano za lično iskustvo i koliko god da sam padala ili sam se obrušavala na zemlju, duh i duša su stremili ka oblacima, ka nebu, ka onoj sponi između unutrašnjeg i spoljašnjeg svemira.

Književnost je za mene izlaženje iz vrtloga, svetlucanje bića kako bi se pretočilo u lepotu reči, protok vremena koji spaja budućnost i prošlost u sadašnji trenutak, jer samo tako može da se dodirne večnost. Književnost je najbolji deo mene, gde nema laži ni prevara.

Što se tiče knjiga koje sam do sada pročitala, one su bile znakovi pored puta, sagledavanje sveta da bih bila razumnija i da bih se na neki način dopisivala sa piscima. To je jedan živi svet koji čoveka usmerava da hoda ka istrajnosti, izdržljivosti i slobodi. Ako je Bog pre nas stvorio reč, trebalo bi da posle nas ostane bar neko slovo.

Šta ti je srcu draže: poezija ili proza i zašto?

  U suštini, i poezija i proza me vode do izoštrenih misli, izlaska iz lavirinta, zanosa, pa mi je drago sve što je sažeto, metaforično, lepršavo i mudro.

Ipak, poezija mi je draža, jer suptilnije i sa neočekivanim obrtima vodi ka celovitosti bića, onoj tajanstvenoj energiji koja se zove duša. Šta god da pišem (proza je kod mene samo proširena poezija), ne volim rogobatne reči, nikada ne koristim psovke, prepričavanja.

Sve što struji kroz mene, što me slama ili omogućava da mašem krilima, pretvaram u smisao, dajem mu melodiju i sliku. Skidam mu okove. I uživam. Ako je moje biće u dosluhu sa onim što sam napisala, to je jedina prava istina iza koje stojim i moja beskrajna sreća.

    Voliš da eksperimentišeš kada pišeš: u pikarski roman unela si fantastiku i naučnu fantastiku (Nestašna Markiza, 2023), u svitku kratkih priča (Isusove sandale, 2021) dala si nekoliko verzija iste priče, u zbirku za decu Mačkaste priče (2015) unela si pesme…

 

Dobro si to primetila, ali ne bih nazvala eksperimentom, jer kad eksperimentišeš, obično imaš i neki zacrtan cilj, neku zamisao, bar što se tiče žanra ili forme. Ja to obično nemam, sve što unosim, dešava se spontano. Mislim na uobličavanje knjige, ideje, odabir...

To je najlepši proces i on mora da se odvija slobodno, nadahnuto, a glavni pokretač i okidač je ljubav. Nikada nisam ništa pisala hladne glave i hladnog srca. Uvek sam negde između sna i jave, neba i zemlje, između dva dodira.

 

Danas tvoja ostvarenja mogu da se nađu u mnogim antologijama, zbirkama, časopisima… Na koji si od tih uspeha najviše ponosna: Šumadijske metafore, zbirke kratkih priča sa „REFESTIKON-a“; Tragovima moga psa; Najlepše ljubavne pesme srpskih pesnikinja, Antologija srpske haiku poezije…

 Ne mogu da kažem da sam ponosna i da sam postigla ne znam šta, ali taj osećaj kada nešto napišem i negde objavim je katarza, ispovest osećajnosti, igra radi igre i očuvanje slobodne volje.

Pisanje samo potvrđuje eterični oblik.

To je svakodnevni način buđenja, spavanja i bdenja. Svako objavljivanje je u datom trenutku radost, neka vrsta potvrde da su ta ostvarenja čuvari duha i potvrda da će neke moje ljubavi, postojati i u umetničkom obliku i da će večno kružiti.

 Objavila si dve knjige u koautorstvu: Rođeni iz iste smrti (zajedno sa Vojislavom Brkovićem), Adame ne ljuti se (zajedno sa Aleksandrom Slađanom Milošević). Kako to izgleda pisati u dvojcu?

 Prvu knjigu Rođeni iz iste smrti, objavila sam u koautorstvu sa Vojislavom Brkovićem. To je pesnički dijalog o ljubavi. Imali smo zajedničko pesničko veče. Naizmenično smo recitovali uz klavirsku pratnju i to je bilo veoma lepo. Došli smo da zaključka da bismo mogli te pesme, koje smo imali već napisane, lepo da složimo, povežemo u dijalog, što smo i uradili. Objavio ih je Sfairos, 1990. godine. Nekoliko godina unazad, postoji Nagrada „Vojislav Brković“, koja se dodeljuje za knjigu poezije.

Knjigu Adame ne ljuti se (Draslar partner, 2001) napisala sam zajedno sa Aleksandrom Slađanom Milošević, za nekoliko meseci. Nastala je kao duhovita posledica našeg dvadesetogodišnjeg druženja, čitanja, razmišljanja, filozofiranja.

     Pisanje knjige sa najvećom multimedijalnom zvezdom bilo je posebno i veoma odgovorno. Počele smo iz želje da se igramo (igra radi igre), koja je posle poprimila ozbiljan tok. Pre objavljivanja, rukopis su pročitali i blagoslovili: Petar Živadinović (Paideia), prof. Vladeta Jerotić i prof. Radovan Bigović.

 Dobitnik si nekoliko nagrada: Nagrade „Andra Gavrilović“ za najbolju pripovetku 2018, Plakete Matice srpske u Crnoj Gori za zbirku poezije „Legenda o majci“ (Podgorica 2019), Plakete UKS-a „Sima Matavulj“ za celokupni književni opus (Beograd, 2022), „Hatišerif Knjaza Miloša“ za puni nacionalni doprinos srpskoj savremenoj poeziji (Prilipac, 2024)... Koja ti je najdraža i zašto?

 Uvek je najdraža prva nagrada – koju sam dobila 1992. godine (Nagrada „Milan Lalić“ za knjigu Skarabeg). Mada, uglavnom mi je bila najdraža ona koju bih dobila u datom trenutku, sve dok nisam shvatila, da je svaka nagrada važna, ako je pošteno dobijena, a naročito kada bi me iznenadila, kao što su Plaketa „Sima Matavulj“ i Priznanje „Hatišerif knjaza Miloša“, jer ih nisam očekivala. To su nagrade za celokupno pisanje, i sada još jednom želim da se zahvalim Udruženju književnika Srbije. Nagrada za rukopis poezije „Legenda o majci“, bila je predivno iznenađenje kao i Nagrada „Andra Gavrilović“ i to za pripovetku „Balzakove tapete“, od koje će kasnije nastati pikarski roman „Nestašna Markiza“.

 Pored toga što se pisanjem baviš proteklih 40 godina, 20 godina si vodila obućarsku radnju na Terazijama. Da li je to bio zahtevan posao?

 Preuzela sam očevu radnju (bio je majstor obućarskog zanata), da bih više vremena provodila sa sinom koji je tada imao godinu dana. Otac mi je pomagao, koliko je mogao, a posle nekoliko godina sam radila sama po ceo dan.

Radnja je bila i mesto okupljanja umetnika, pesnika, samim tim što se nalazila u centru grada. Komunikacija sa mušterijama, prolaznicima i zanatlijama bila je veoma važna i za moje sazrevanje kao pisca. Često su i mušterije učestvovale u sitnim dešavanjima i pričama. Povremeno je dolazio i Raša Popov, koji je govorio da sam najbolji pesnik među obućarima i najbolji obućar među pesnicima.

 Završila si Fakultet veterinarske medicine. Koliko si se duga bavila tim poslom?

 Veterinu sam upisala iz ljubavi prema životinjama, posebno kravama. Na jednoj farmi sam volontirala godinu dana. Okružena senom, žitom i prirodom, imala sam predispozicije da budem dobar veterinar. Neko vreme sam lečila pse i mačke, ali, kada se rodio Teodor, bilo je nekoliko mogućnosti da se zaposlim kao veterinar. Za veterinu je potrebna potpuna predanost i posvećenost. Odabrala sam obućarsku radnju, tako da je veterina ostala večna inspiracija.

 

Sva životna iskustva uspela si da pretočiš u knjigu. Smatraš li da je književnost upravo to – dnevnik duše?

 Da, književnost je dnevnik osećanja, istorija individue, društvenih sposobnosti i nesposobnosti, stradanje i oživljavanje Zemlje, a sve to upućuje na dušu. Duša je onaj božanstveni, anđeoski, emotivni, senzibilni deo duha. Esencija života. Stvaralačka energija. Čestica svetlosti, koja samu sebe rađa.

 Savet mladima?

 Život je put koji pređe ljubav, putujući kroz svemir. Hodajte bosi, kada god možete.

 

Jasmina Malešević, 21. 4. 2025.

 

 

Razgovor vodila

Tamara Lujak