Iva Prlinčević: Umetnost je ljubav

 

Svaka je slika jedna priča, svaka je priča jedan svet. Svet slobode i mašte, uspomena i nadanja, najsmelijih snova. Umetnost nam je od najranijih dana bila potrebna kako bi nam ulepša(va)la svet – od pećinskog slikarstva do današnjeg dana. Sagledavajući je kao proces koji bez prekida traje i menja se već nekoliko hiljada godina, možemo sa sigurnošću da tvrdimo da će i u budućnosti vazda biti puna iznenađenja.

Možda su baš ove misli bile na pameti našoj poznatoj beogradskoj slikarki Ivi Prlinčević, kada je nedavno postavila izložbu u holu hotela Hajat pod nazivom „Prisećanje“. Da bismo saznali da li smo na pravom tragu, popričali smo sa Ivom – kakvi su njeni stavovi po pitanju umetnosti.

Da li je imperativ umetnosti da uvek iznova donosi nešto novo?

 Uvek treba da iznenadi. Uvek treba da donese neku novu nadu, neki optimizam, ideju.

 Kakvu ideju?

 Šta svet sve može i kako on izgleda. Šaren je, uzbudljiv.

 Da li je to tvoj osnovni pokretač – da svojim slikama uvek stvaraš nešto novo – neki novi svet?

 Nemam baš najjasniju viziju kad krenem. Znam samo da osećam da moja umetnost treba da izađe iz mene i samo je „ispljunem“.

 Kažu da kada se vraćamo već pročitanoj knjizi – ona nikad nije ista. Da li je to razlog što si se kroz izložbu „Prisećanje“ vratila starim gradovima, ljubavima, doživljajima – kako bi ih ponovnim proživljavanjem učinila drugačijima?

 Može i tako da se kaže. Svakim povratkom pročitanom, naslikanom ili odgledanom ti nešto novo saznaš, otkriješ, prisetiš se tog nekog vremena, doživljaja – pošto je to kod mene uvek neki doživljaj – i to je nekako za mene završena priča: itekako lepa, sačuvana slika nekog vremena, trenutka, uzbuđenja. Kao da i dalje treperi, kao da ga i sada gledam. To znači da je slika živa, čim i dalje treperi. Nije se ugasila.

 Koristiš žive, jarke boje na svojim platnima – u slavu životu?

 Može tako da se kaže. Uglavnom je to radost života. Da. To je nešto iskonsko, nešto duboko u meni, neko moje prapra sećanje. Iskustvo koje sam možda imala u prošlom životu, možda u ranom detinjstvu, ne može tačno da se kaže. Vadim ga skroz iz dubine.

Linija i boja tvoji su osnovni slikarski elementi…

Da. Baratam, kažu, vešto bojama i linijom. Služim se njima kao kauboj kad baca laso: kao da ću nešto da uhvatim, nešto važno. Koncentrisano to radim, jer je bitna ta svežina, taj trenutak koji je prisutan i teško uhvatljiv. Mi umetnici samo osećamo zadovoljstvo, a ne možemo lako da opišemo uzbuđenje koje se dešava pred životom koji vodimo.

 Najčešće slikaš prirodu, more, gradove, ljude u svakodnevnim situacijama – poput plesa, poljupca, zagrljaja, odlaska u luna park…

Biram scene koje su emotivno meni bliske, koje me podsećaju na detinjstvo, ljubav u svakom segmentu. Mislim da je ljubav ono što nas vraća matici, što nam pripada svima, što nam je potrebno i u čemu možemo slobodno da se osećamo i kupamo. Sve više shvatam da je umetnost ljubav.

 Šta je to što ti prvo „zapadne za oko“ kad je inspiracija u pitanju?

 Na mene boja deluje. Ako je vedar dan, uglavnom me to „radi“, ako je vedro nebo, tirkizna boja neba. Od neba sve kreće dalje. Osećam život koji vri, cvet u polju, zelenu travu. Uglavnom su te boje kod mene – u smislu neke radosti prema životu, jednostavnim stvarima – nebo, more, žuti cvet. To su samo akcenti koji su kao sok koji mi je potreban da bi se ostvarila slika.

 Dorađuješ li svoje slike?

 Uvek. Dosta preslikavam stare slike, one koje nikad nisam završila. Čak i crteže radim preko crteža. Mislim da je to još veće uzbuđenje, zato što se sudara staro i novo, prethodno mišljenje sa ovim sadašnjim, prethodna iskustva sa novim. U svakom trenutku možemo nešto novo da vidimo. Sve oko nas je novo, uvek – pa je i doživljaj nov.

Na čemu trenutno radiš?

 Radim više stvari: crteže mački, ptica. U ateljeu radim na seriji japanske erotske grafike, na uljanim platnima. Radim belog labuda – razne varijante. Labud bi trebalo da bude prikaz čistote, nekog novog života – da ne otkrivam sad baš sve – ali svako će naći značenje za sebe, prepoznati svet u jednom labudu.

  Kada možemo da očekujemo sledeću izložbu?

 Možda u nekom novom gradu, a možda i u Beogradu. Ne mogu da potvrdim tačno, nemam još zakazanu izložbu, ali pre Nove godine, u svakom slučaju…

 

Razgovor vodila

Tamara Lujak