Kao klinac, obožavao sam stripove. Kao student, bio sam fasciniran slikarskim izložbama. Sa trideset godina počeo sam da izučavam kulture Istoka i zaljubio se u zen filozofiju i naročito jedan od izdanaka zen-umetnosti: haiku. U međuvremenu sam objavio svoju prvu zbirku haiku pesama i zen priča: Tri stotine lula/Darovi vetra (2002) .
Dvadeset i tri godine kasnije, 08. decembra 2025., pozvan sam na izložbu haiku-stripa prijateljice i književnice Tamare Lujak. Izložba + strip + haiku... Hmmm: 3 u 1. Tri moje ljubavi iz različitih faza života na jednom mestu – to se ne propušta!
Iako već šest godina živim na nekih 70 km od Beograda (i 76 km od biblioteke „Branko
Miljković“ na Zvezdari), Tamarin poziv sam intuitivno prihvatio bez
razmišljanja, iako o haiku-stripu, toj hibridnoj formi dve umetnosti, nisam do
tada znao ništa. A onda sam saznao...
Foto: Petar Šumski
Ulazak u prostor biblioteke na Zvezdari koji je čarolijom Tamarinih haiku-slika
(ili haiku-kadrova) pretvoren u galerijski prostor bio je za mene više od
prijatnog iznenađenja. Bio je to ulazak u čaroliju nečijeg talenta pretočenog u
magiju reči i crteža i njihovog skladnog spoja.
Ako bih mogao svoju fascinaciju da sažmem u najjednostavnije reči kako bih opisao doživljaj ushićenja onim što sam video, bile bi to: jednostavnost, lepota, sklad, suptilnost, lakoća, elegancija, pročišćenost (i teksta i linije), majstorstvo dostojno vrsnih dizajnera koji su naučili kroz decenije rada da „manje znači više“ i doveli svoj izraz, svoje umeće do zanatskog vrhunca! A Tamari je ovo tek prva „likovna“, ili vizuelna izložba, prvo javno izlaganje rada u jednom, za nju potpuno novom mediju: slikanju ili crtanju, svejedno.
 |
| Foto: Petar Šumski |
Forma haikua od tri kratka stiha jasno određene metrike, u svetu haiku-stripa obično ima trodelni likovni izraz: za svaki stih po jedan kadar, po jedan crtež ili slika. Tamara je i tu našla pojednostavljenje i sažimanje do krajnjih granica: tri stiha – jedan crtež i – dosta! Manje je više! I to u ovom slučaju radi - besprekorno... Potpuno je nevažno što su crteži rađeni prstom putem aplikacije na displeju mobilnog telefona, krajnji proizvod je duh zena, potpuno oživljen i prenesen na papir, a zatim i na belinu zidova galerijskog prostora.
Tamarin plavo-beli svet koji do 19. decembra privremeno krasi zidove biblioteke „Branko
Miljković“, miriše na more, obale, svetionike,
bilje, viline-planine, širinu neba, čaroliju ženske lepote i – radost i
nevinost detinjstva. Sa izložbe sam izašao iznutra umiven i nasmejan. Kao i svi
prisutni.
Ne znam da navedem ni jedan bolji razlog da posetite ovu izložbu i uronite u blago koje čisti oko i dušu, i hrani snove plavetnilom oba sveta: mora i neba.
Držaće vas taman do izlaska Tamarine knjige “Skok u snove” naredne godine.
Petar Šumski