Ova priča liči na vic. Na kraju ćemo se slatko nasmejati...
Najzad brucoš. Hoće to tako ako imaš sreće da se upišeš na faks koji voliš, na smer koji obožavaš i o kojem si maštao od kako si prohodao. Vajarstvo. Ima li išta lepše?
Još na šestodnevnom prijemnom ispitu za vajarstvo, zaključili su da sa mnom nešto nije u redu: Nije se nigde spremao, ne poznaje ga niko od profesora, ima 30 godina, pri tom je još i baletan! Kakve šanse ima da se upiše? Zaboravi.
Međutim, slučaj htede da prođem prijemni ispit.
Slučaj.
Ne veza, ne talenat, nego slučaj.
Ali kad sam već upao tamo gde sam sanjao, asistent je brzo primetio slobodu mog izražavanja i dopustio da je razvijam, usmeravajući me na vajare koji imaju sličan senzibilitet. Na samom početku, otkrio mi je čarobnu formulu u jednoj reči: posmatraj. To bi bio početak procesa, a ja bih dodao: istražuj i budi hrabar da istraješ u onome što si našao da ti prija.
Sve što sam zatekao na vajarstvu obožavao sam, čini mi se, podjednako: od vajanja, preko istorije umetnosti i sociologije kulture do crtanja i slikanja. Naročito su mi bile interesantne radionice za obradu gipsa, drveta i metala, ali je četvrta bila posebna – radionica za obradu kamena. Meni se činila, a i danas tako osećam, kao hram u koji treba da se uđe sa strahopoštovanjem. Unutar tog hrama, kao njegov čuvar, visoki sedi čovek, blagog glasa i snažnih velikih šaka čija grubost i zakrivljenost prstiju odaje ogromno klesarsko iskustvo, objašnjava početnicima kako se drži dleto a kako čekić, kojim ritmom se udara po dletu, gde gledaš kad udaraš (da li u kamen koji klešeš, ili u vrh dleta u koje udaraš), i odgovara na pitanja malobrojnih studenata.
U ovu radionicu, sa načetim komadima kamena raspoređenim na vajarskim štafelajima i snažnim drvenim postamentima, ne ulaze brucoši. Ovde dolaze studenti završne godine da nauče još i ovu, najtežu tehniku obrade materijala.
Naravno da sam bio uporan i dobio odobrenje da mogu i ja da krenem sa klesanjem već u prvoj godini. Naravno da sam ispunio očekivanja. Nisam ni sumnjao, niti sam radio zbog pohvala i nagrada, već sam prosto uživao u tome. Nije to prošlo nezapaženo.
Bivši dekan fakulteta, na kome sam tada bio druga godina vajarstva, dobio je značajan posao. Trebalo je iz bloka kamena visokog tri metra isklesati svedenu skulpturu Svetog Save. Ozbiljna priprema. Potrebni stručni saradnici. Imao sam čast da, osim dva profesora, od kojih je jedan bio visoki sedi čovek, i jednog profesionalnog klesara, budem član ekipe koja će realizovati ovaj projekat.
Pred kraj trećeg meseca rada na kamenu, trebalo je skoro gotovu skulpturu prevesti do Prijepolja, gde će biti postavljena, javno izložena i gde bi trebalo da se na licu mesta dovrše detalji.
Finiširanje nije moglo da prođe bez čuvara hrama a ja sam se našao kao ispomoć. Dvadesetak dana je trajao naš boravak tamo, na trgu ispred Doma kulture gde smo svakodnevno, obučeni u radna, prašnjava odela, pred retkim prolaznicima dorađivali detalje.
Jednog od tih dana, sunčanog i vedrog, pojavila se starija gospođa sa detetom. Očigledno da je baka izvela unuka u šetnju. Dečak je zastao ispred nas i pažljivo gledao šta radimo. Baka mu je prišla, zastala kratko pored njega, uhvatila ga za ruku, i pre nego što ga je povela dalje, uperila prstom u nas i izgovorila.
„Gledaj dobro! I ti ćeš ovako proći, ako ne budeš išao u školu!“
Slatko smo se nasmejali i na kratko prekinuli naš rad. Kakva percepcija! Znači, ako si u prašnjavom odelu i po ceo dan lupaš primitivnim alatom po velikom kamenu, ti si apriori prosta radna snaga, bez obrazovanja, loš đak koji to što radi, radi po kazni – još si i loše plaćen! Jednostavno, nisi za primer.
Dugo smo posle toga prepričavali ovu anegdotu, kad god bismo se sreli, visoki sedi čovek i ja.
Risto Mihić
