Fransisko Hose de Goja i Lusijentes (1746-1828) bio je španski slikar, crtač i grafičar. Smatra se najvažnijim španskim umetnikom krajem 18. i početkom 19. veka. Tokom svoje dugogodišnje karijere bio je komentator i hroničar svoje ere. Izuzetno uspešan tokom svog života, Goja se često naziva i poslednjim među starim majstorima i prvim među modernim. Bio je jedan od sjajnih savremenih portretista. Njegovo delo je ogledalo istorije vremena u kojem je živeo. Kasnije će snažno uticati na umetnike 19. i 20. veka.
_cropped.jpg)
Goja je učio slikarstvo od svoje četrnaeste godine kod Hoze Luzana i Martineza, a kasnije se preselio u Madrid da studira kod Antona Rafaela Mengsa. Oženio je Hozefu Bajeu 1773. godine, sestru svog starijeg školskog druga iz Saragose, Fransiska Bajeua. Hozefa je rodila Goji dvadesetoro dece, po jednom izvoru, a sedmoro po drugom, od koje je ostao samo jedan sin koji je kasnije otišao za svojim ocem u emigraciju preko Pirineja.
Goja je postao dvorski slikar na španskom dvoru 1786. godine i taj rani period njegovog stvaralaštva obeležen je portretima španske aristokratije i kraljevske porodice, i rokoko stilom tapiserijskih slika dizajniranih za kraljevsku palatu.
Početkom sedamdesetih, Goja je započeo velike religiozne cikluse, ne samo u Saragosi, nego i u obližnjem manastiru Aula Dei na reci Ebro, gde je u dvadeset šestoj godini izveo svoj najveći ciklus fresaka sa temama iz Marijinog života (1772–74). Manastir je stradao u građanskom ratu (1808), a ciklus fresaka je skoro potpuno uništen.
Goja je 1793. godine pretrpeo ozbiljnu i nedijagnoziranu bolest koja ga je ostavila gluvim. Nakon 1793. godine njegov rad postaje progresivno tamniji i pesimističniji. Njegove kasnije štafelajske i zidne slike, otisci i crteži odražavaju mračnu perspektivu na ličnom, društvenom i političkom nivou, što je u suprotnosti sa njegovom društvenim usponom. Imenovan je za direktora Kraljevske akademije 1795. godine kad je španski premijer Manuel Godoj napravio nepovoljan ugovor sa Francuskom. Godine 1799. Goja je postao glavni komorni slikar, što je u to vreme bio najviši rang španskog dvorskog slikara. Krajem devedesetih, po Godojevoj narudžbini (naručio je portret svoje žene Pepite Tudo), završio je sliku „Gola Maja“ – izuzetno smeo prikaz golotinje za to vreme.
Ova je slika postala najpoznatijom Gojinom slikom: „Gola maha“ (šp. Maja desnuda) i „Odevena maha“ (šp. Maja vestida), obe iz perioda 1800-1805. godine (danas u Muzeju Prado u Madridu). Originalno ime slika glasi „Ciganke“. Pod tim su se imenom nalazile na spisku Manuela Godoja. Ime „maha” duguju Inkviziciji, koja ih je tako nazvala zbog smelosti i drskosti koje poseduju. Španska reč „maja“ (čita se: „maha”) kolokvijalni je pojam koji se u Gojino doba koristio u Španiji za žene nižeg staleža koje su se ponašale preslobodno i provokativno. Kako je jedan od prvih aktova španske umetnosti naišao na skandalozne reakcije publike, Goja je zamalo bio osuđen, pa je morao da naslika još jednu – uglađeniju verziju slike. Obe su, umesto da prikazuju traženu Pepitu, krile lice vojvotkinje od Albe.
Kajetana de Silva, vojvotkinja od Albe, bila je najbogatija i jedna od najlepših žena Španije. Goja se upoznao sa njom kada mu je, nenajavljena, 1795. godine upala u atelje zahtevajući da naslika njen portret. Plod ovog susreta bio je čuveni portret „Bela vojvotkinja”, koji je Goja neko vreme ljubomorno čuvao od javnosti i neprestano dorađivao. Konačna verzija ove slike prikazuje vojvotkinju u otmenoj beloj haljini obrubljenoj zlatnim koncem, po poslednjoj francuskoj modi tog vremena. Na portretu Kajetana ima ispitivački usmeren pogled ka posmatraču slike i izazivački pokazuje kažiprstom na pesak ispred sebe, u kom je tanko ispisan Gojin potpis.
Nakon ovog portreta vojvotkinja je uposlila Goju kao svog ličnog slikara. Goja je često dolazio da slika njenog muža i nju, međutim, kada je vojvotkinjin muž umro 1796. godine, Goja je nastavio da slika samo nju. Kako bi izbegla zle jezike povodom toga, Kajetana se sklonila u gradić Kadiz u andaluzijskoj regiji, ali je zamolila Goju da pođe sa njom. Ovaj poziv bio je uvertira u najplodonosniji i, istovremeno, najintrigantniji period Gojinog stvaralaštva.
.jpg)
Iako ne postoje nikakvi jasni dokazi o ljubavnoj vezi između slikara i mlade vojvotkinje, sama činjenica da je tada oženjeni Goja sam provodio vreme sa najlepšom ženom Španije dovoljna je da otvori mnoga pitanja i spekulacije. Najuspeliji Kajetanin portret iz ovog perioda svakako je „Vojvotkinja od Albe u žalosti” ili „Crna vojvotkinja”, kao pandan „Beloj vojvotkinji”, nastaloj dve godine ranije. Podatak da je Goja držao ovaj portret u svom vlasništvu skoro 15 godina svedoči o tome da je ipak krio poneku tajnu o njihovom odnosu.
Svi Kajetanini portreti bili su rađeni na idiličnoj i romantičnoj andaluzijskoj obali. Gojino ime ispisano je pod njenim nogama i baš na njenom prstenu (jasnom simbolu venčanja)… Prema tome, postoje osnovani razlozi da se sumnja u to da li je među njima bilo ljubavi, i ako jeste, da li je bila samo platonska.
Nedugo nakon povratka iz svog skloništa, Kajetana de Silva naprasno umire. Kao razlog smrti navedena je tuberkuloza. Dijagnoza je zvučala neverovatno, s obzirom na to da je vojvotkinja duže vreme bila skrivena u prirodi i živela mirno i izolovano. Upravo zbog ovoga, posumnjalo se da je mladu vojvotkinju otrovala španska kraljica Marija Luiza.
.jpg)
Naime, vojvotkinja od Albe trebalo je da nasledi kraljicu Mariju na tronu. Kraljica je sigurno bila ljubomorna na Kajetanu što je njenom mužu i njoj maltene preotela dvorskog slikara, koji je godinama bio koncentrisan isključivo na slikanje njenih portreta. Naposletku, Marija Luiza bila je u tajnoj aferi sa španskim premijerom Manuelom Godojem, koji je od Goje naručio portret svoje žene Pepite Tudo. Na čuvenoj slici „Gola Maja”, jasno je uočljivo da lice naslikane devojke pripada nikom drugom do vojvotkinji Kajetani.
_-_WGA10108.jpg)
Bilo da je veza između Kajetane i Goje bila stvarna ili samo naslućivana, evidentno je da je njena smrt na velikog umetnika ostavila dubokog traga, jer je od tog događaja počeo da slika sve mračnije teme, a život je završio u svojoj „Crnoj sobi”, oblepljenoj depresivnim slikama, u koje je ulio i poslednju kap svog očaja.
Radovi iz Gojinog središnjeg perioda poznati kao „Kaprici“[1], „Poslovice“[2] i „Besmislice“[3], predstavljaju serije gravura, i širok spektar slika vezanih za ludilo, mentalne institucije, veštice, fantastična stvorenja, religiju i političku korupciju, što sve ukazuje na to da se plašio kako za sudbinu svoje zemlje, tako i za sopstveno mentalno i fizičko zdravlje.
Godine 1808, kada je Goja bio na vrhuncu svoje karijere, Karlos IV i njegov sin Fernando bivaju primorani na abdikaciju. Napoleonova vojska ulazi u Španiju, a Napoleonov brat Žozef biva postavljen na španski presto. Goja zadržava svoju poziciju slikara kraljevskog dvora i tokom rata slika portrete španskih, ali i francuskih generala. Preko serije grafika pod imenom „Užasi rata“ (prvi put se objavljuju više od pola veka kasnije, 1863), Goja prenosi svoje reakcije na užase i tragične ratne posledice. Koristeći se grafičkim tehnikama bakropisa, suve igle i akvatinte[4], predstavlja nasilničke scene i događaje u dramatičnim kompozicijama, namerno ističući upečatljive i brutalne detalje, odbacujući dokumentarni realizam.
,_from_Los_Caprichos_-_Google_Art_Project.jpg)
Gojin fizički i mentalni slom, izgleda da se dogodio nekoliko nedelja nakon francuskog proglašenja rata sa Španijom. Sve ukazuje na paranoidnu demenciju, moguće zbog nepoznate traume mozga, što se pokazalo značajnim promenama u njegovom radu nakon oporavka. Sve veće paranoične osobine zabeležene su na slikama posle bolesti, koje su kulminirale „crnim” slikama, od kojih je „Saturn proždire njegove sinove“ najpoznatija.
Posle restauracije Fernanda VII, 1814. godine, i posle proterivanja francuske vojske, Goja je pomilovan zbog službe francuskom kralju i vraćen na mesto kraljevskog dvorskog slikara. U ovom periodu slika: „2. maj 1808“ i „3. maj 1808“. Obe slike predstavljaju pogubljenje branilaca Madrida i komemoraciju narodnom ustanku.
Gojin kasni period kulminira „Crnim slikama“ iz 1819–1823, nanetim uljem na gipsane zidove njegove kuće Kinta del Sordo (Kuća gluvog čoveka) gde je, razočaran političkim i društvenim razvojem u Španiji, živeo u skoro potpunoj izolaciji. Goja je na kraju napustio Španiju 1824. godine da bi se povukao u francuski grad Bordo, u pratnji njegove mnogo mlađe sluškinje i saputnice, Leokadije Vajs, koja je možda bila, ili nije, njegova ljubavnica. Tamo je završio Tauromahiju (ciklus prikaza borbi s bikovima) i mnoga druga značajna dela. Nakon moždanog udara koji ga je ostavio paralizovanim, ispaštajući od oslabljenog vida i loše dostupnosti slikarskog materijala, umro je 1828. godine, u svojoj 82. godini. Njegovo telo kasnije je preneto u Španiju.
Dela koja Goja stvara van porudžbina mecena zrače neobičnom i nesvakidašnjom perspektivom, fantazijom i inventivnošću, dok u onima koja stvara za mecene ostaje veran tradicionalnim kanonima. Zbog vatrenosti i dramatične snage, Goja se često naziva slikarom romantičarem. S obzirom da se tako često bavi hororom i fantastičnim, izgleda kao slikar sveta maštovitog emocionalizma, u kojem živi neka vrsta romantičara. Ali Goja je bio realista, jer je video svet bez iluzija. Nijedan drugi slikar ga nije video više lišenog milosrđa, razuma ili osećanja, intelekta ili duše. Čak i kada su njegove vizije najmonstruoznije, čak i kada je najviše ogorčen onim što vidi i to s najvećom silovitošću beleži, Goja je realista u osnovnom smislu: on vidi svet oko sebe onakvim kakav jeste i prihvata njegovo postojanje kao nepromenljivu činjenicu.
[1] Osamdeset grafika čija je glavna tema kritika i satira španskog društva krajem 18. veka, naročito plemstva i rimokatoličkog sveštenstva.
[2] Vizije iz noćnih mora u ekspresionističkom stilu, sa dobrom dozom cinizma, pesimizma i očaja.
[3] Gojine najfantastičnije grafike i, na mnogo načina, najfilozofskije.
[4] Grafička tehnika duboke štampe, pri kojoj se ploča obrađuje hemijskim putem, karakteristična je po tome što podseća na crtež laviranim tušem.
Laviranje je postupak u slikarstvu kojim se crtežu daje privid reljefnosti pomoću sivih tonova.
No comments:
Post a Comment