Kad vidiš da neko javno proziva loš proizvod, pa još i napravi opsežnu reportažu o tome, kao onomad o pilećem mesu, onda ti se smuči život. Šta sam jeo i čemu sam se radovao celo detinjstvo, ako ne piletu zapečenom u rerni? Pa hrskava kožica, vruć 'leba iz furune, mmmm…
Nedavno me neki đavo naterao da vidim proces odgoja kokošaka. Od toga šta jedu, a jedu sopstveni izmet i još koješta što im dodaju u to, do toga da ih pakuju kao gotov proizvod. To nisu farme sa ispašom, niti dvorišta po kojima su se šetkale kokoške moje mladosti i čupkale šta bi stigle: od belih dudinja, preko kopriva do raznih bubica, a bogami su znale da kljucnu i „crviće“ dok smo se mi, kao deca, golišavi igrali na suncu i polivali vodom.
Ne. Ovo su stvorenja koja iz kaveza, naslaganih jedan na drugi u beskrajnim nizovima, izlaze samo sa „nogama napred“. Mašinsko klanje i čerupanje, ušpricavanje nečega u pileće leševe do te mere da liče na nojeve, koji se, kad se meso termički obradi, pretvore u prepelice i vrapce, pa ti treba čitavo jato da se najedeš ko čovek.
Kad sam sve ovo već video, razmišljam, čime bih mogao da zamenim srušeni mit o hrskavim kožicama? Šta smo mi to pernato jeli, osim piletine? Pa da! Patke i ćurke. Eto rešenja. Hoćeš, pazi da nećeš. Ćuretine ima samo kod rodbine u Zmajevu. I u Americi. Kod nas nije popularno. Nigde nisam video da ima išta od ćurke, a o pačetini da i ne govorim.
Često kažem slučajno sam ovo, slučajno sam ono, ali, sad kada zapisujem, sve više uviđam da to možda i nisu slučajnosti. Evo ovo sa kokoškama i ćurkama.
Zamisli, naleteo sam slučajno (pa slučajno, jer baš retko tuda prolazim) na prodavnicu sa natpisom SVE OD ĆURETINE! Ćošak ispod zgrade Tanjuga. Šest stepenika, i popneš se u prostor sa šarenim podnim pločicama, levo pult za klopu, ako hoćeš tu da jedeš. Na pultu „Politikini zabavnici“ (nisam znao da još postoje), malo dalje dve peći za testo i meso, crni, dobro upotrebljavani tiganj stariji od Dorćola, i kasa za kojom sedi ljubazna, starija, malo nagluva gospođa sa opasanom belom čipkanom keceljom.
- Izvolite?
Iznenađen prizorom iz prošlog veka, kao da sam ušao u vremeplov, razmišljam šta bih naručio od svega što vidim belom kredom ispisanom na mnogim crnim tablama.
- Imate i čorbicu, vidim.
Kažem da bih dobio na vremenu, jer gospođa očekuje neki odgovor.
- Imamo. I sve je od ćuretine. I sarmice.
Još nisam čuo da se prave sarmice od ćuretine.
- Je l' može omlet sa ćuretinom?
- Hoćete ovde da jedete?
- Hmmm, da.
Što da ne. Hoću malo da „upijem“ prostor. A, i nigde ne žurim. Može muzejski posao da sačeka malo.
- Milaneee!
Vikne gospođa malo se nagnuvši ka vratima koja vode u podrum, koja nisam ni primetio.
- Milane, jesi gluv? Čeka te čovek!
- Evo me, idem.
Čuju se spori koraci. Papuče na nogama. Iz podruma prvo proviri desna ruka sa dubokom, metalno emajliranom tepsijom sveže umešenog belog testa. Zatim se pojavi glava sa pravom kuvarskom kapom. Nema šale! Sve regularno!
Vreme stalo. Matriks!
- Izvolite?
Lepih plavih očiju koje se bore da ih opušteni kapci ne zatvore sasvim, progovori Milan ne spuštajući tepsiju. Isti tekst, isto očekivanje kao njegova supruga, samo sada bez tenzije.
- Ja bih omlet sa ćuretinom. Ali, ako može od dva jaja. Tri ne mogu da pojedem.
Spusti lagano tepsiju, iščupa komad testa, ispljeska ga između dlanova, stavi ga u pećnicu, pa uze prvo tri jaja, po navici, ali jedno vrati nazad u frižider, isecka ćuretinu uvežbanim pokretima i smućka je sa jajima.
Kaže mi posle, da je bio profesionalni kuvar u poznatim restoranima punih 40 godina i da sada, zajedno sa ženom, pomaže deci da započnu biznis.
- A gde su vam deca?
Pokušaše oboje da ih opravdaju kako su oni sve ovo uredili, kako se bave reklamom, idu u nabavku i pomažu kad stignu.
Nisam dalje mnogo slušao šta pričaju. Pogled mi je lutao od crnog tiganja do rerne sa lepinjom.
Uglavnom, lepinjica vrela, hrskava, jedva se drži u ruci. Milan je raseče na pola, ubaci malo kajmaka i paradajza, pa položi i omlet sa ćuretinom. Čekao sam nestrpljivo da završi i da mi preda blago kojim ću obradovati kompletnu usnu šupljinu. Rado bih podelio to blaženstvo, ali nisam dovoljno rečit.
Našao sam dragoceni vremeplov u kome možeš da jedeš mnogo dobru ćuretinu na milion načina, da se sit ispričaš sa vremešnim bračnim parom i da izvoljevaš koliko ćeš jaja.
Usput da pomenem, osim što smo iste visine, Milan i ja smo isto godište.
Risto Mihić
